Nakon što su me prijatelji dočekali na aerodromu i prevelikog uzbuđenja što ću napokon upoznati Grad svetlosti, doživljavam pravi kineski sindrom. Da pojasnim – Kinezi dolaze u Pariz sa velikim očekivanjima, a kada im se realnost sruči na glavu i suoče se da je svakako u tom gradu sem kao u bajci, doživljavaju prave šokove i ponekad završe u Urgentnom centru.
Prijatelji, čiji sam gost, vode me na jedan njihov poslovni sastanak, a posle toga Pariz – Grad Svetlosti se pretvara u uličice crnaca i straha.
Četvrt, čiju 90% populacije čine Alžirci i crnci, negde je na periferiji i podseća na Bruklin iz holivudskih blokbastera gde kao u getu ljudi u grupama baldišu prljavim ulicama, beskućnici bezopasno leže pored bankomata i očekuju milostinju, mole za cigaretu ili hranu. Šibicari varaju turiste na ulici, siva ekonomija cveta jer ne dobijate račun za popijenu kafu u restoranu, a cigarete se „valjaju po ulici jer u marketima koštaju minimum 7 evra.
Prelazak ulice van pešačkog prelaza i vožnja kroz scrveno u meni, samo sat vremena od kako sam stupio na pariški asfalt, stvara revolt u smislu: Ti Evropljani će nama držati moralna i predavanja o ponašanju i kulturi, a sami nonšalatno krše obična saobraćajna pravila zbog kojih bih ja ovde u Leskovcu morao saobraćajcima da poklonim pola plate.
Sledećeg jutra budim se sa još većim očekivanjima ali strah ubija svaku želju za turističkim lutanjem gradom na dan predsedničkih izbora u Francuskoj.
Na Trgu republike, gde se nakon svakih izbora okupljaju pobednici, velike novinarske svetske ekipe i vozila sa satelitskim antenama, koji na neki način u meni bude saznanje o važnosti Francuske kao države u Evropi i svetu, ali i šaka jada Parižana sa strahom u očima od, kako pretpostavljam, terorističkih napada. Ko će da pozdravi pobednika, pitam se ne mnogo zabrinut i idem dalje, opet s nadom da ću naići na atraktivnije prizore.
Uzalud. Već na sledećem koraku prolazi me jeza od jakih i naoružanih do zuba vojnih i policijskih snaga, u svakom trenutku sa prstom na obaraču i u stanju pripravnosti – demokratija po opsadom.
Kasnije sređujem utiske s prijateljima, poznanicima, koji su u poslednje dve godine posetili ne samo Pariz, već i druge Evropske metropole, i svima nam je zaključak isti: ta divna i Evropa za kojom toliko čeznemo više nije ista sa ogrlicom bodljikavih žica oko vrata.
Ipak, Pariz je grad koji se nikako ne treba zaobići zbog prelepe arhitekture i kultnih mesta, o čemu su ispisani romani i pesme, ali ja se još borim sa neočekivanom uličnom anarhijom i bodljikavim žicama.
Trokadero, mesto sa kojeg blista Ajfelov toranj prepuno je turista. Aparati sevaju, venčanja ispred tornja, žagor turista, fontana, sunčano podne, kao da sam u nekom drugom svetu, bar na trenutak.
Da, samo na trenutak, jer…
Na ulazu u toranj ponovo bodljikave žice, naoružani vojnici i strah od terorista. Ulazim kroz sken i počinjem da pištim. Obezbeđenje traži da me pretrese. Opet pištim. Kažu mora da je pasoš… Pružam se da ga izvadim iz zadnjeg džepa sakoa, pravim brzi pokret rukom, obezbeđenje u strahu beži. Visoko iznad glave držim svoju legitimaciju i vičem: „Passport! Passport!“.
Smeškam se u sebi dok se u meni budi srpski inat – Vuna kićo Evropljani!
Aleksandar Momčilović
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
upropastio si zlatnu firmu pa ce se sad izivljavas.
I da nam drzi predavanja o Evropi…
Abe saci mlogo lepo pises a oni te smenise vikav nista neznajes
Bili Alžirci, crnci, Kinezi na urgentnom od šok razočarenja, Francuzi koji pretrčavaju ulicu na crveno, ulična anarhija(?!), obezbeđenje i Leskovčanin deesesovac…I sad, ne znam kako ide taj vic, samo znam da ih je Leskovčanin sve nadmudrio i preplašio iako je visok metar i Gillette. Zastresla se sva Jevropa, a Srbin je samo viknuo „passport! passport!“. Ja bih rekao da ih uplašilo to što si vikao pasport sa po dva „s“. Francuska je od tog momenta na trećem stepenu uzbune od terorizma. Drugar, ne radi im više takve stvari.
Brate, ti si neobavešten. „Kineski sindrom“, postoji od kada je izgrađena prva atomska centrala. „Kin. sin“ je strah od mogućnosti da reaktora atomske centrala, ako dođe do kvara, sa svojim uranijum jezgrom, ne probije Zemljinu kuglu i izađe na drugu stranu Zemljine , kod Kine, lopte. Ne se tepaj s mrtvi kad nesto ne znaš. Nego šunel bato!
Ako si mu reko.
Profesor kad prospe svoje bubalačko znanje u komentaru to obavezno bude kratko i besno. Pa nije ovaj čovek kriv što kuburi sa pojmovima a ima love da putuje kao da je iz NVO.
Faća piramidu s masni prsti.
Čim dečko prinapiše još nešto, odma da mu se oštampa zbirka! Predlažem naslov,“Pisma iz Francuske“. :)))
„Moja pisma iz Pariza njima i „profisoru“ Večku“ NEĆETE VEROVATI Posle putešestvija svetskog putnika Moldera imate jedinstvenu priliku da čitate jedinstveni roman godine iz pera tog i tog, bivšeg direktora giganta JP Dom. Nećete verovati kako je nadmudrio obezbedjenje ajfelovog tornja a čak im nije pokazao ni gačice.
Dobro si primetio da obojica uživaju kad im stranci traže ausvajse i pretresaju donje delove.
Ja kad napišem komentar dobijem po dvaes minusova. A kad privilegovani komentatori napi$u ne$to sliçno dobiju po 30 pluseva. Pa,da, drugi je..,a ti sde DS Propo kupaj.
Baš je on dečko