Ljubiša Dželjić (45) iz leskovačkog naselja Podvorce Leskovac imao je samo 15 godina kada je pomogao da se iskopa raka na groblju i od tada ne ispušta ašov i loptu iz ruke, a meštanima iz tri mahale poznat je kao Ljubiša Grobar.

„Devedeset posto ovih grobova iskopao sam ja svojim rukama. U početku sam radio sam, a kasnije su mi se pridružila još tri mlađa čoveka“, pokazuje Dželjić na veliko groblje ispod puta koji deli Svetoilijsko i ono gde se Romi sahranjuju.

Ranije je radio potpuno besplatno, bez dinara. Poslenjih godina dobija bakšiš i deli sa pomoćnicima.

„Daje koliko ko ima, od 1000 do 8000 dinara, a oni siromašni, koji čine većinu – ni dinar“, objašnjava.

Svaku sahranu, veli, preživljava teško.

„Uvek plačem i kada kopam raku i kada zemljom pokrijem pokojnika. Nisam uspeo da otvrdnem jer su sve to moji poznanici i prijatelji“, priča otac četvoro dece.

Najteže mu je bilo, priseća se kada je morao da kopa raku za mladića od 23 godine, inače, njegovog rođaka. „Htelo je srce da mi prepukne“, priča, a pola sata kasnije na sahrani dečaka vidimo ga kako se previja od bola dok lopatom baca poslednju lopatu na malu humku.

Zašao je kaže u godine, a iza sebe nema radni staž, nikakvu materijalnu sigurnost.

„Veliko je ovo groblje, ja ga i održavam jer ima mnogo zapuštenih grobova. Voleo bih kada bi grad obezbedio sredstva da me primi u radni odnos. Mislim da su ranije naši romski predstavnici vodili razgovore na tu temu, ali izgleda da ništa nije dogovoreno“, jada se grobar na romskom groblju Ljubiša Dželjić, kome veliki deo života prolazi u slušanju kuknjave i naricanje za pokojnicima.