Harač rajo

Ilustracija

Uvek će biti prevaranata, lopova, mufljuza, onih koji bi da te prevedu žednog preko vode… Ali, ne obaziri se na njih: ti samo pošteno radi, jer biće ljudi koji će znati to da cene. Zemlju ne prodaj, ako budeš u mogućnosti nešto dokupi, ali ovo što naslediš, nikad i nikom ne prodaj. Nisam ni ja prodavao, svu ovu imovinu, livade, šume, njive…  Nasledio sam, a nešto i sam kupio.“- bile su ovo reči moga dede kojih se setih onomad kad reših da počnem da se bavim poljoprivredom i da se polako vraćam tamo odakle svi pobegoše, u brdima, pod padinama Čemernika.

Ti sadi, ja uvozim, pa da delimo

Posadih maline, malo aronije, nešto krompira, očistih urasle voćnjake jabuka, šljiva, dunja…doterah za početak nekoliko košnica pčela i smestih ih u tek pokošenoj livadi.

Krenu sve to dobro u početku. Posle dve -tri godine, od ove moje rabote, poče i prvi prihod da stiže. Uvećah zasad sa malinom, uvećah i pčelinjak. Od pet košnica u početku, stigoh i do 40 proizvodnih društva. Počeše sa raznih sajmova, za kvalitet mojih proizvoda, i priznanjada stižu. Obistiniše se reči moga dede jer stvarno bejaše ljudi koji su znali da cene taj moj rad, poštenje i trud. I beše taj moj posao nekako krenuo, jeste da  na trenutke i nije išlo sve kako treba, ali ipak, bilo je više dobrih nego loših stvari.

I sve tako i bi dok se u tu moju rabotu ne umeša država. I umesto da mi pomaže, poče malo po malo da mi odmaže. Prvi problem nastade sa malinom. Zbog veštačkog poremećaja na tržištu koji je izazvan i nekontrolisanim uvozom, od više nego zadovoljavajuće cene za godinu dana, dođosmo do nepristojno niske otkupne cene. A godinama je ovo voće bilo srpski brend i sinonim za kvalitet na svetskom tržištu
Tržište određuje cenu, šta mi tu možemo, uporno govoriše iz ministarstva poljoprivrede, ali ne rekoše: Ko uvozi, ko im daje dozvole za to i zašto se, ako već naša srpska malinanije još prodata, uopšte uvozi? Ostadosmo uskraćeni  pravih odgovora, ali i bez para, jer proizvođačka  cena maline po kg je bila veća od otkupne.

Previše trutova na malo meda

Ista ili slična situacija i u pčelarstvu. Em mali prinosi meda po košnici zbog loših vremenskih uslova em uvoz kineskog i ko zna još kakvog meda sumnjivog kvaliteta koji obori cenu na našem tržištu. Opet izgovori od ministarstva poljoprivrede, ali ovog puta i od nacionalnog pčelarskog udruženja koje, izpolitizovano, staje na stranu ministarstva i države.

Ali ne i interese, nas pčelara, koje bi trebalo da štiti.

Kao i kod maline i tu ostadosmo prepušteni sami sebi, kratkih rukava i bez para.
Naredna godina, tj. ova 2024. je još teža. A po priči mnogih, koji su godinama u ovom poslu, možda jedna i od najtežih u istoriji srpske poljoprivrede.

Subvencije koje daje država nisu dovoljne da pokriju ni najosnovnije troškove i štetu koja je naneta zbog katastrofalne suše koja nas letos zadesi, a bezobrazno niske otkupne cene za naše proizvode samo produbljuju probleme u kojima smo se našli.
Kaže naš narod da ni jedna nevolja ne dolazi sama pa tako i ova naša, seljačka, dobi pratioca.
I dok pred kraj godine sumiram rezultate i razmišljam ima li svrhe i dalje se baviti ovim poslom, umeša se u ovu moju rabotu i opština Vlasotince.

Ne da mi pomogne, nego da već stvorenu muku učini još većom. Stiže rešenje za porez na imovinu od lokalne poreske administracije opštine.

U rešenju nove stavke za oporezivanje: porez na poljoprivredno i šumsko zemljište. Porez koji se unazad desetak godina nije plaćao i sada, baš kad smo u najvećim problemima, rešiše da nam ga odrežu. Svestan sam da je plaćanje poreza neminovnost pa i takvog na poljoprivredno i šumsko zemljište, ali u nekom normalnom iznosu, u skladu sa prihodima i trenutnoj situacijiji u kojoj se poljoprivreda nalazi.
Reši tako poreska lokalna administracija da nam zabiberi čorbu: a verovatno  kao osvetu za tužbe zbog esproprijacije zemljišta, jer nisu znali da se sa tim izbore.

I sada, nije problem što je poreska stopa na ovaj porez 0,15% jer je to po zakonu o porezu na imovinu, po zakonu je i da svaka lokalna samouprava ima pravo da naplaćuje ovaj porez, problem je što je uzeta nenormalno i nelogično velika tržišna vrednost zemljišta kao polazna osnovica za to. Tako da po njima metar kvadratni poljoprivrednog zemljišta u šestoj zoni (brdsko planinski deo opštine gde je sve uraslo u trnje i šipražje) vredi oko 2e/m2 po  metar kvadratni. Ljudi dobijaju rešenja sa ciframa od kojih se vrti čoveku u glavi i iznosi za plaćanje idu čak i do 100 000 din.

Veći porez od subvencija

Postadosmo odjednom bogataši jer sa tom tržišnom cenom, ako većina od nas ima posede u proseku od 5 i više hektara, lako je izračunati kakvim bogatstvom raspolažemo. Ali to, naravno, po  računici lokalne poreske administracije,  dok je u stvarnosti  vrednost na realnom tržištu  i 100 puta manja.
Čitajući i gledajući ono rešenje ispade da za imovinu od nekih skoro 7h, od koji samo nešto manje od 2h obrađujem, treba da platim veći porez nego li što ću dobiti subvencije od države po hektaru  biljne proizvodnje.

Onda je bolje da uprava za agrarna plaćanja novac odmah prosledi lokalnoj poreskoj administraciji nego meni, da se bez veze ne maltretiram oko isplate-uplate.

Psi laju a karavani prolaze

Narod ko narod, negoduje, psuje…većina nesvesna da će morati do dinara sve da plati jer ako neće milom platiće uz pomoć izvršitelja.  Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji.Tako kaže zakon o porezu na imovinu i kao i o izvršenju i obezbeđenju (zakon o izvršiteljima).
Mnogi će, nažalost, ubrzo sve da zaborave, ubediće ih da je to za njihovo dobro. Predsednik opštine je već krenuo sa ubeđivanjem. Na poslednjoj sednici lokalne skupštine kad se raspravljalo po toj tački dnevnog reda za porez na imovinu za 2025.god.reče da on da mora tako, jer ako ne bude te naplate neće biti para u budžetu za vrtiće, za grejanje školskih ustanova, za hranu za decu u vrtiću…

Uzima se od onih koji imaju malo, od seljaka, da bi se dolilo onima koji imaju više. Ili da bi se obezbedio kazan za ogroman broj, beskorisnih, opštinskih činovnika koji se guše u malom prostoru opštine.

Greota kaže naš narod.

Doduše, na tom zasedanju lokalne skupštine,donešena je odluka da se za narednu godinu poreska stopa na poljoprivredno zemljište smanji sa 0,15 % na 0,10%, amandman za to je podneo i lično predsednik opštine, valjda da ispoštuje BlackFriday  i da nam kao promućurni trgovac, koji se osim preletačke politike ničim u životu nije bavio, da  popust u skladu sa tim danom za nešto što ne vredi ništa, a košta mnogo.

Donekle je smanjena i poreska osnovica, ali i dalje će to biti veoma veliki iznosi za plaćanje i veliki namet za svakog od nas poreskih obveznika.

Uzmi ago što ti drago
Vladajuća većina u skupštini usvojila je i ovu odluku, uz argumente, da su ustvari time uradili dobru stvar za građane i pomogli nam da za sledeću godinu imamo manja izdvajanja za tu namenu.
Samo što nam nisu rekli: „Radujte se ljudi!“
A daleko smo od radovanja.
Slušam na pijaci, dok pazarim voće na jednoj tezgi, razgovor dva poznanika, rodom iz susednih sela od moga.
Kaže jedan od njih:“ Znaš k’d ću im platim? Nikad. Odokle tej pare da nađem? Sto hiljade, ej bre…pa normalno li je toj. Ću poklonim sve na državu pa kako si znaju. Kuj znajek’d sam još bija u Zlatićevo, ja i ne znam kude je sva taj moja imovinu.“
„Ma što ću poklanjam, ću prodadem nekom pošto-zašto pa nek se on raspravlja posle s nji.“- kaže ovaj drugi.

Doćiće neki žuti ljudi i piti vodu sa Vlasine

Nažalost, ovako razmišlja veći deo stanovništva. Retko ko razmišlja o mogućim posledicama jer ako svi poklonimo državi ili prodamo nekom biznismenu bliskom vlasti scenario za kraj će biti u oba slučaja isti. Država (opština), ili taj neko prodaće sve to po mnogo, mnogo većoj ceni strancima koji će onda doći da rovare, seku šume i uzimaju nam vodu sa ovih naših brda i izvora ne pitajući mogu li ili smeju li.

Možda je ovo i početak ostvarivanja onog predskazanja da će doći  neki žuti ljudi sa istoka i piti vodu sa Morave, a kako stvari stoje i sa Vlasine.

Da se na kraju vratim onome što sam napisao na početku teksta. Zemlja koja se nasleđuje se ne prodaje. Razni vetrovi i oluje duvali su sa svih strana i nosili sve pred sobom, ali zemlju nisu mogli da odnesu. Moja zemlja je samo moja i nije na prodaju. Za porez, skrpiće se nekako.

„Gde ide june nek ide i uže.“ -kaže naš narod.

Ljudima, odbornicima lokalne skupštine opštine Vlasotince iz prošlog, a i iz ovog saziva   koji su podržali odluke o ovakvom oporezivanju neka je na čast.
„Svak je rođen da po jednom umre,  čast i bruka  žive dovjeka“- reči su velikog Njegoša.

Nisam siguran da iko iz opštine i zna gde je to Njegoš napisao. Preživeće  seljak i ovo jer je rođen za muku, a na muku se čovek najlakše navikne.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

1 Komentar
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
„Radujte se ljudi!“
02.12.2024. 15:02

Ko nije do sada shvatio Vucica, a on je sve, taj mora sebe da preispita. Vucic je najveca nesreca u istoriji gradjana Srbije. Prodao je deo teritorije, on i samo on, sa njegovim cuvenim putovanjima u Brisel. Rasprodaje zemljiste, rasprodaje vazduh, vode, a Beograd je vec privatizovan. Cim se neko buni, odma bije, tropa sa svih televizija.
Poljoprivreda, zakorovljene njive, jedina je sansa da ga nema. Gadni su gladni ljudi !