Kada se od Starog groblja krene Stazom zdravlja prema Manastirištu na stotinak metara od mosta na Vlasini, nalazi se oronula zgrada hidrocentrale. Većina prolaznika zna vrlo malo o prošlosti ovog industrijskog objekta, a to se svodi da je nastala pre Drugog svetskog rata i da ima neke veze sa Vladom Ilićem, gradonačelnikom Beograda. 

Pošto hidrocentrala ne radi preko 50 godina, ne čudi da je sve manje onih što pamte kako je radila. Iz ideoloških razloga decenijama je bilo zabranjeno da se priča o njenim vlasnicima, a i u dokumentaciji se nalaze samo osnovni podaci.

Električna hidrocentrala na Vlasini u Manastirištu kod Vlasotinca je jedno od petnaestak preduzeća Koncerna Koste Ilića i sinovi. Od šest sinova Koste Ilića Mumdžije (1832-1911) najpoznatiji je Vlada K. Ilić (1882-1952), koji je bio jedan od najvećih industrijalaca Kraljevine Jugoslavije i najuspešniji gradonačelnik Beograda (1935-1939) između dva svetska rata.

Početak rada hidrocentrale

Hidrocentrala u Manastirištu je osnovana 2. aprila 1937. u okviru pomenutog koncerna na čijem je čelu bio Vlada Ilić. Međutim, pošto je on tada upravljao Beogradom, hidrocentrala je bila praktično u vlasništvu Tihomira, Vladinog bratanca, koji je živeo u Leskovcu.

U dokumetaciji se vidi da je oko pomenutog industrijskog objekta bilo voćnjaka i pašnjaka na potesu zvanom „Luka“. Nije isključeno da je hidrocentrala izgrađena na mestu neke stare vodenice. Detaljnim sagledavanjem može se zaključiti da su tri objekta objedinjena u zajedničku celinu. Najmanja zgrada sa nastrešnicom paralelna je sa putem, zidana je od kamena i od nje je ostao samo jedan zid. Ona je spojena sa dve zgrade zidane ciglom, koje se prostiru od puta do reke Vlasine. Prva zgrada je manja i krov joj je totalno propao, pa se vidi betonska  ploča ispod koje je samo cigla, jer su i prozori i vrata zazidani. U produžetku je najbolje očuvana treća zgrada koja je nekad bila samostalan objekat. Na njenom ulazu, sa donje strane prema reci, ispisane su godine 1928. i 1937. Zanimljivo da se identične dve godine nalaze i sa gornje strane, ali se te brojke vide otkad  je propao krov one zgrade što je iznad. Njeni prozori i vrata nisu zazidani i još su sačuvani ukrasi na fasadi oko prozora. Dakle, taj najveći i najočuvaniji objekat je 9 godina strariji od same hidrocentrale i kvalitetnije je urađen od druge dve zgrade sa kojima je kasnije postao jedna celina. Moguće da je to bio letnjikovac.

Oprema za hidrocentralu je nabavljena iz  Nemačke: Francisova turbina, generator od 120 kw… U dostupnim podacima ne piše ko je instalirao opremu, ali može se pretpostaviti da je to bio Vlada P. Popović (1884-1943), elektromašinski inženjer, koji je to uradio i u Mlinu Popovića u Vlasotincu 25 godina ranije. Vlada je bio suprug Ljubice Ilić, rođene Tihomirove sestre. Takođe je bio i tehnički direktor u Fabrici platna Ilića u Leskovcu, gde je Tihomir bio suvlasnik. Dakle, mala je verovatnoća da instaliranje opreme nije uradio Vlada Popović, jer je bio inženjer sa iskustvom, zet Ilića i direktor njihove platnare. Već tada Mlin u Vlasotincu nije bio u vlasništvu njegove braće Popovića nego Kreditne banke.

Ministarstvo industrije Kraljevine Jugoslavije i Banska uprava Vardarske banovine u Skoplju izdali su više dozvola hidrocentrali: 24. januar 1939. godine, 10. novembar 1939. i poslednja 1. novembra 1940.  Bilo je problema o kojima saznajemo iz članaka u listu Vlasina:  „Vlasotince je još uvek u mraku“, „Električno pitanje“…

Piše da je Vlasotince ostalo bez uličnog električnog osvetljenja i pored dve centrale. Prva se nalazila u zgradi Mlina, koju je od prodice Popović otkupila Kreditna banka. Problem je nastao zato što je bivša opštinska uprava, u kojoj je bilo i nekoliko akcionara Kreditne banke, sklopila po opštinu Vlasotince štetan ugovor. Nova opštinska vlast, bez raskida ugovora, potpisala je ugovor sa Tihomirom Ilićem da njegova centrala u Manastirištu osvetljava varoš i tako je nastao spor, jer je banka imala ugovor o osvetljenju ulica do kraja 1941. godine.

U dvorištu opštine sazidana je zgrada za transformator za Ilićevu cenralu, gde je sada trpezarija OŠ „8. oktobar“. Međutim, uprava Vardarske banovine zabranila  je dalje postavljanje stubova za električnu mrežu baš zbog pomenutog sudskog spora. Dogodila se paradoksalna situacija da je Vlasotince pored dve električne centrale, dve ulične mreže i dva ugovora bilo u delimičnom mraku. Trgovci su iz bezbednosnih razloga osvetljavali izloge svojih lokala, pa je u čaršiji bilo svetla zbog njih, a ostali korisnici su bili u mraku.

Krajem 1940. konačno je hidrocentala u Manastirištu dobila sve dozvole, ali već 6. aprila Hitler napada Kraljevinu Jugoslaviju i počinje Drugi svetski rat i kod nas.  U nemačkom bombarodavanju 8. aprila 1941. pogođena je kuća Ilića u centru Leskovca kod crkve. Tihomir i njegov jedini sin Mihajlo su poginuli, a ćerka Danica i supruga Zorka su ranjene.

U okupiranoj Srbiji Nemačka je umesto liberalne uvela dirigovanu privredu, a glavni opunomoćenik za privredu (GBV) je preko referenata kontrolisao Ministarstvo privrede i poljoprivrede. Tako da je pogotovu industrija bila pod strogom njihovom kotrolom, bez obzira da li su ostali isti vlasnici kao pre rata. Pošto su Tihomir i sin mu Mihajlo poginuli, ne zna se ko je bio direktno nadležan za hidrocentalu u Manastirištu.

Po komunističkoj literaturi partizani su dvaput napali hidrocentralu nakon čega je ona prestala sa radom već na početku druge ratne godine.

„15. avgusta 1941. zajedničkim dejstvom pripadnika šišavačke i orašačke udarne grupe razoružana je straža električne centrale u selu Manastirištu. Zaplenjene su tri ručne bombe, jedna puška i jedan sanduk municije, kao i izvesna količina mašinskog ulja, koje je kasnije korišćeno za podmazivanje ustaničkog oružja. Akcijom su rukovodili Miodrag Milenković i Čedomir Stanković. 18. januara 1942. jedna desetina Druge (vlasotinačke) čete je minirala električnu centralu u selu Manastirištu. Ovo je izvršeno u vezi sa trećim napadom (koji je bio u planu) na žandarmerijsko-četničke snage u Vlasotincu“, zapisano je u knjizi „Vlasotince i okolina u ratovima i revoluciji 1903-1945“.

Konfiskacija

Krajem Drugog svetskog rata Vlada Ilić je osuđen kao „narodni neprijatelj“ na 10 godinа, jer su njegove fabrike radile u ratu i „na taj način jačale okupatorski ratni potencijal“, zbog toga je izvšena konfiskacija celokupne Ilićeve imovine. Na ovakvu odluku žalilа sе bratanica Kostadina (Dikica), kći Milanа K. Ilića (1875-1957), jedinog Vladinog brata koji živeo i posle Drugog svetskog rata. Ona je tražila da se iz konfiskovane imovine izuzme deo koji pripada njenom ocu. Pošto je Milan bio na lečenju u Bečkom sanatorijumu od 1936. godine, pa on kao bolestan nikako nije mogao da bude odgovoran za ono što je njegov brat Vlada činio u toku rata. Međutim, sve njene žalbe su odbijene. Vlada Ilić je proveo 7 godina u zatvoru, a kada je teško oboleo biva pušten je na slobodu, gde ubrzo umire 3. jula 1952. godine. Sudski je rehabilitovan 20. februara 2009. godine, a pošto nije imao potomstvo, samo su naslednici njegovog brata Mihajla i sestre Jevrosime bezuspešno pokušali da vrate imovinu.

Tako je hidrocentala u Manastirištu konfiskovana kao i ostala imovina Vlade Ilića, a postala je vlasništvo Mesnog narodnog odbora Vlasotinca, potom Preduzeća za distribuciju električne energije Leskovac – poslovnica Vlasotince. Prema dokumentaciji u ratu hidrocentala nije imala nikakvu dobit, a ratna oštećenja očigledno nisu bila velika, jer je ubrzo nastavila sa radom pod imenom  Električno preduzeće „Svetlost“.

Hidrocentala  je radila do 1973. godine kada je rukovodstvo iz Leskovca odlučilo da je ugasi. To je rekao Milutin Pešić iz Manastirišta, jedan od poslednjih radnika Električnog preduzeća „Svetlost“, u itervjuu datom novinaru Vlastimiru Stamenkoviću (2018). Milutin je radio 23 godine u hidrocentrali kao jedan od 12 radnika. On je upamtio i inženjera Gligorija Lifomana iz Rusije, ali i Vlastimira Vidosavljevića iz Vlasotinca koji je bio upravnik u proizvodnji struje.

I posle prestanka rada hidrocentrale, manastirski jaz je bio popularan za kupanje. Leti su dolazili brojni kupači i uživali u Vlasini. Vremenom je sve uraslo i danas samo stariji od 50 godina pamte da je tu bilo mesto za uživanje. Sada se pored svakakvog rastinja u jazu  može videti  bačen otpad. Samo jedan od tri dela napuštenog objekta ima krov. Pre 10-ak godina Elektrodistribucija je zazidala ulazna vrata sa gornje strane. Na zidovima u unutaršnjosti ispisani su grafiti, a okolo je razbacano smeće oko teških metalnih delova hidrocentrale.

Tihomir M. Ilić i njegova porodica

Kao što je rečeno suštinski hidrocentralom je upravljao Tihomir Ilić (1896-1941), jer njegov stric Vlada verovatno nikada nije u nju nogom kročio. On je sin Mihajla K. Ilića i Nastasije (devojačko Crnilović), koji su imali još sinove Uroša i Svetozara i ćerku Ljubicu, udatu za pomenutog Vladu P. Popovića, elektromašinskog inženjera.

Tihomir je kao vojnik dobrovoljac prešao Albaniju 1915. Potom je prebačen sa drugim omladincima u Solun i odatle upućen u Englesku, gde je učio srednju stručnu industrijsku školu. Iz Prvog svetskog rata je izašao kao nosilac Albanske spomenice.

Od svih Kostinih unuka on je bio najaktivniji u društvenom životu Leskovca. Bio je vlasnik Leskovačkog glasnika, nedeljnika čiji je probitni cilj bio da se ekonomskim sredstvima suzbije uticaj strane luksuzne robe i da prostor reklamiranju domaće proizvodnje. Nakon dve godine Glasnik je predat Leskovačkoj trgovačkoj omladini, koja će ga uspešno voditi sve do početka Drugog svetskog rata, pri čemu će postati najbolji svedok života međuratnog Leskovca sa širom okolinom.

Tihomir je bio ljubitelj konja, poput strica Vlade, a posebno je zaslužan za unapređivanje konjičkog sporta u Leskovcu. Bio je istaknuti član Kola jahača „Dubočica`“ i njegovi su konji sredinom tridesetih pobeđivali na trkama u Nišu i Leskovcu. Materijalno je podržavao mnoga udruženja i akcije, npr. Streljačku družinu „Sveti kralj Milutin“, Akademsko pozorište, Udruženje trgovaca, kupovinu aviona „Leskovac“… Do kraja života upravljao je leskovačkom kudeljarom i platnarom.

Poginuo je 8. aprila 1941. zajedno sa jedinim sinom Mihajlom (rođenim 1921) tokom nemačkog bombardovanja Leskovca. Mumdžijsku kuću, koju je svojevremeno kupio deda Kosta Ilić, na Širokoj čarsiji pogodila je bomba. Posle rata lokale te kuće u prizemlju su oduzеle nove komunističke vlasti, a Leskovčani najviše pamte poslastičarnicu „Dezert“. Oronuo sprat je ostao u vlasništu Tihomirovih rođaka do 1983. godine kada ga otkupljuje lokalna samouprava. Nekoliko godina kasnije kompletan objekat biva srušen, a otprilike na tom mestu danas je kafe „Rupa“.

Tihomirova ćerka Danica bila je udata za lekara Danila Stojiljkovića, rođenog u selu Dadincu, kojeg Leskovčani pamte kao uglednog kardiologa. Njihov sin prof. dr Miroslav Stojiljković (1942-2021) jedan je od osnivača odeljenja za Vaskularnu hirurgiju Hirurške klinike u Nišu, a u penziju je otišao kao redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu.

Tihomirov brat Uroš umro je bez potomstva u Leskovcu.  Jedino su od brata Svetozara ostali muški potomci koji se i danas prezivaju Ilić. Oni žive u Karlovcu u Hrvatskoj, gde su Mumdžije kupili dve fabrike još pre Drugog svetskog rata. Tako je od šest Kostinih sinova ostalo muško potomstvo samo od sina Mihajla, odnosno unuka Svetozara Ilića.