Hisar se prostire na površini od 10,6 hektara i jedan je od najvećih prirodnih parkova u ovom kraju. Poznat je i kao slojevito arheološko nalazište, od neolita do srednjeg veka. Od podnožja do vrha sa platoom na kome je postavljen mobilijar i drvena osmatračnica, pešice se stiže za 15 minuta.

Na krivudavim stazama oivičenim gustom borovom šumom, koja vodi do platoa na nadmorskoj visini od 341 metra, mogu se sresti samo retki zaljubljenici u netaknutu prirodu, poneki sportista ili ljubavni par. Malobrojni šetači misle da bi Hisar bio posećeniji da je uređeniji. Leskovački pesnik Svetolik Stanković i njegovi sinovi Igor i Ivan svake večeri odlaze na Hisar.

„Ovo su pluća grada i žao nam je što nema više ljudi. Toliko nas je malo da se svi međusobno poznajemo i javljamo jedni drugima. Put je veoma loš, izrovan od kiša, nema nigde vode i nijedne sijalice, trava je nepokošena. Da Slovenci, na primer, imaju ovakvu lepotu, od nje bi napravili raj“, kaže Svetolik, dok Igor smatra da brdu nedostaje mnogo toga.

U travu je zaraslo i mesto gde je pre tri godine pronađena čuvena Turovićeva nerđajuća igla iz 14. veka pre nove ere, a u blizini je i mesto gde je pronađena peć za topljenje gvožđa iz istog perioda, ali i druge iskopine arheologa. Inače, za održavanje brda Hisar zadužena je Direkcija za urbanizam i izgradnju i Narodni muzej, a jedino taze pokošen prostor od nekoliko ari je plato gde smo zatekli nekoliko sportista, školaraca i jedan zaljubljeni par.

„Trenirala sam na moru, Kopaoniku, u Zrenjaninu i Kovinu, ali nigde nema ovako lepih staza kao na Hisaru“, oduševljenja je košarkašica Milena Bubnjević, koja se sprema za ulazak u tim jednog od koledža na Floridi.

Aleksandra i Miloš kažu da njihove drugare mrzi da se pentraju po brdu.

„A ne znaju šta propuštaju – svežinu, intimu, čist vazduh i prelep pogled na panoramu Leskovca. Sa osmatračnice se mogu videti sve okolne varoši“, objašnjavaju dvoje mladih, dok srednjoškolci Božidar, Marko i Stefan, koji su došli da prošetaju psa, misle da bi mladi izašli na plato Hisara kada bi se tu napravio neki kafić ili disko klub.

Niz stazu sa Hisara silazi Blaško Ivanović, poznati glumac Narodnog pozorišta. On svakog jutra i večeri prošeta do najviše kote.

„Ovde šetam još od ’65. godine, svakog dana, čak i zimi, zbog kondicije, mira i lepote. Vikendom malo više ima ljudi, ali radnim danom retko. Poneki biciklista, sportista i zaljubljenik u Hisar. Mislim da Leskovčani ne znaju šta imaju, a imaju ono što drugi gradovi u okolini nemaju“, objašnjava Ivanović.

„Hisar je u moje vreme bio mesto gde se preko dana porodično dolazilo na piknik, a u večernjim časovima se pretvaralo u mesto zaljubljenih, doduše, više u njegovom podnožju. Mladi sada radije sede u letnjim baštama i cede čašu soka po tri sata, ili vreme provode uz kompjuter umesto da prošetaju prelepom prirodom“, priča Mirko Milićević.

Iz arhive „Blica“