Posle mosta kod Dečjeg dispanzera, osvetljen je i most preko Veternice kod Zelene pijace, što noću posebno privlači poglede, jer se mešaju ona LED bela i žuta svetla sa okolnih bandera. No, razlog za ovaj tekst nisu četiri sijalice na stubovima, već dva katanca koja su na jednoj strani ograde primetili Leskovčani, pa su odmah počeli da kruži predlozi o “mostu ljubavi” i katancima po ugledu na onaj slavni iz Vrnjačke Banje.

Na tom mestu do pre nekoliko godina Veternicu je premoštavao atraktivni „viseći most“, na kome su se zaista okupljali mladi i deca, deca zbog ljuljanja, mladi zbog romantičnog mosta i mraka, ali o tom dobu nema poznatih legendi kao za ovaj u Vrnjačkoj Banji, osim sećanja pojedinaca.

Ljudi koji stanuju oko mosta na Veternici ne znaju ko je i kada zaključao dva katanca na ogradi, ali neko zaista jeste.

„Pre nedelju dana ovde je bio samo jedan, ovaj veći, a evo sada vidim i drugi manji. Pa lepo, zaista mi je drago. Volela bih da se nastavi sa ovim simpatičnim običajem, da ovde dolaze mladi posle venčanja, stave, zaključaju katanac i ključ bace u ruku. Simbolike radi“, komentariše žena srednjih godina koja živi u okolini.

Leskovac nije Vrnjačka Banja, a most o kome pišemo ni nalik na tamošnji, a tek okolina sa razbacanim papirma i drugim otpacima duž keja, koji najverovatnije dolaze od kupaca i prodavaca pijace preko puta, ali sve to može da se promeni ako se želi.

„Čišćenje  obale nije u našoj nadležnosti, ali mi uprkos tome čistimo skoro svakog dana. Ono što uveče počistimo vrati se za 24 časa“, kaže za Jugmediu direktor JKP Komunalac Vladimir Sinadinović.

Nezvanično nam je potvrđeno u leskovačkoj lokalnoj samoupravi da postoje planovi za dodatno uređenje tog mosta, posebno stepeništa koje je već oronulo, a da su o katancima na ogradi već obavešteni, te da se s tim u vezi imaju planovi, za koje nam nije rečeno kakvi su.

Inaće, most ljubavi u Vrnjačkoj Banji vezan je za mladu devojku Nadu čiju se vereniik posle Prvog velikog rata nije vratio iz Grčke, oženivši se Grkinjom, a ona je iskopnela i umrla od tuge.

Potrešene Nadinom sudbinom i u želji da sačuvaju svoju ljubav, devojke posle rata na katance ispisuju svoja imena i imena svojih dragana i vezuju za ogradu mosta koji je bio omiljeno sastajalište Nade i Relje a ključeve simbolično bacaju u reku. Ovaj običaj se vremenom zaboravio, a obnovljen je posle pesme Desanke Maksimović koja je, čuvši za sudbinu nesrećne Nade, napisala jednu od svojih najlepših pesama – “Molitva za ljubav”.