Osnovna škola „Branko Radičević“ u Vladičinom Hanu prva je u toj opštini uvela inkluzivno obrazovanje. Satisfakcija više je i to što su sa uključivanjem dece sa bilo kojom vrstom smetnje u razvoju omogućili da se školuju sa svojim vršnjacima u redovnim školama, započela  čak godinu dana ranije od uvođenja zakonske obaveze za to.

Sve to škola, ali i roditelji i učenici u inkluziji, duguju pedagogu škole Jasmini Spasić Tvrtković, koja je danas i predsednik  Tima za inkluziju u školi.

Inkluzivno obrazovanje u Srbiji i pored toga što je već devet godina zakonska obaveza za obrazovne ustanove i dalje je za mnoge tanak led po kome se pažljivo hoda. Sa većim ili manjim uspehom, zaposleni, bez nekih većih obuka i priprema za nešto sasvim novo, što bi rekli mnogi političari  – „u hodu“ rešavaju probleme koje im je novi sistem nametnuo. Tako se radi i u „Branku Radičeviću“ – bez logopeda i defektologa, sa samo jednim stručnim asistentom.

„Kada smo uveli inkluziju, imali smo samo jednu učenicu. Dete koje nije govorilo, bez koncentracije da se duže zadrži na nekom zadatku. Fascinantno je to da kada je ušla, videla je sliku na zidu o pravima deteta. Uzela je papir i za samo dva-tri minuta, do tančina je naslikala i izašla. Učiteljica koja je sa njom radila posvetila joj je punu pažnju i napredak nije izostao. Završni ispit je položila sa odličnim uspehom i nastavila sa daljim školovanjem, koliko znam,  i nadalje uspešno“, priča Jasmina.

Broj učenika u inkluziji svake godine je različit. Neki učenici idu do kraja, i kako smo videli, uključe u potpunosti u nastavni plan i program. Poneki,  mahom romske nacionalnosti,  i prekinu redovni dolazak. Ove godine ih je ukupno 22-oje, sa isturenim odeljenjima u Kunovu, Suvoj Moravi Letovištu.

IOP se ne donosi samo za decu školskog, već i predškolskog. Kada su predškolci u pitanju, može biti za ceo, ili samo deo programa a za školsku decu za pojedine predmete, neku od oblasti u okviru njih, kao i za vannastvane aktivnosti.  Predlog daje stručni tim za inkluzivno obrazovanje, na osnovu procene vaspitača, učitelja, nastavnika, ili stručnog saradnika. Rad po IOP-u može zatražiti i roditelj učenika.

Radi se po različitim individualnim obrazovnim planovima, sve u zavisnosti od toga koliki je stepen dodatne podrške u obrazovanju detetu potreban zbog teškoća u uključivanju i napredovanju u vaspitno-obrazovnom programu.  IOP se primenjuje kada učenik  ima teškoća u učenju, na primer, zbog problema u ponašanju i emocionalnom razvoju. Takođe,  u razvoju kao što su : telesne, intelektualne, motoričke, ali i višestruke, kao i u slučaju kada je dete dugo boravilo u socijalnoj ili zdravstvenoj ustanovi, potiče iz socijalno-ekonomske i kultrno nestimulativne sredine. Međutim, pravo na prilagođen i obogaćen program imaju i izuzetno nadareni učenici.

„Zaista se trudimo da pomognemo deci, bez obzira što nam, kao verovatno i u mnogim školama, manjka stručni kadar. Imamo samo jednog pedagoškog asistenta i nedostaju nam logoped i defektolog. Nastavnički kadar koji radi sa decom se prilagođava njihovim potrebama, ali nastoje da maksimalno pruže i ostalim učenicima, što nekada i nije tako lako. Međutim, još jedan od problema je to što je škola bez prilaza za invalide, što je jedan od preduslova da i deca sa invaliditetom mogu nesmetano da funkcionišu, ali za sada i nismo imali takve učenike“, objašnjava naša sagovornica.

U „Branku Radičeviću“ do sada nisu radili po IOP-u za posebno nadarenu decu, ali ima najava da se I taj deo implementira, što ne znači da nije bilo talenata za pojedine predmete. Ove godine jedan od nastavnika zainteresovan je da radi po tom posebnom programu sa nadarenim učenikom.

Deca u redovnom školovanju se tokom vremena naviknu na drugare koji su u inkluziji.

Međutim, nije tako i sa onima koji su samo na korak udaljeni od njih, u istoj zgradi, ali na drugom ulazu,  u odeljenju Specijalne  škole  „Vule Antić“ i Dnevnom boravku za decu i omladinu sa smetnjama u razvoju.

Iako ih svake godine posećuju o praznicima i pri obeležavanju Dečje nedelje, pripreme im simbolične poklone, bližeg druženja i nema. Možda su u pitanju predrasude, mentalitet i jedne i druge strane, posebno kada su i roditelji u pitanju,  strah od različitog … Inkluzija je tu da svakom detetu pruži šansu da uči i raste sa svojim vršnjacima.  Na svakom pojedincu, kao i društvu je da i jednima i drugima  pruže podršku, ne ugrožavajući ni jednu stranu.  Za to je neophodna i maksimalna posvećenost države da svima, od porodice, preko dece pa sve do nastavničkog i stručnog kadra stvore uslove za nesmetan rad.  

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva