Nije ovo obična oda, prepričavanje biografije, nije ni o običnom piscu, ni običnom umetniku. Ništa ovde nije obično. Ovo je priča o žrtvi, o otadžbini. Ovo je priča o progutanom ponosu.

Ovo je priča o pobedi, pravoj, ljudskoj, bez ispaljenog metka, bez prolivene krvi, sa suzama i gorčinom. Ovo je priča nad pričama.

Probaću da približim svima, pa i nekom, kome je lista za kladionicu možda jedino štivo, a JG tek usputna stanica, i takvom da serviram Bouillabaisse poput pljeskavice sa lukom, i takvom da bude jestivo. Za nešto više nisam ni potkovan, neka mi književni nobles oprosti pretencioznost, jer ovo je tako veliko a tako sakriveno. I, treba ga pokazati.

Ako mi se kad-kad javi poriv da naglo skrenem, izdam, pljunem na svoje – jer više vredim no što imam – pred lice mi izađe slika života jednog blistavog uma. Izađe poput Mont Everesta, zatrpa mi sujetu, zatrpa ego. Pritisne me toliko da ne mogu da mrdam, ne mogu da dišem. Stane mi na gušu i kada bi trebalo da „ubije Boga u meni“, pusti me i ode. Da mi na znanje, pokaže snagu, pa se povuče. Gromada – Boris Pasternak (Пастернак Борис Леонидович).

Od oca umetnika, akademika iz Sankt Petersburga, profesora iz Moskve, i majke pijanistkinje, učenice čuvenog Antona Rubinštajna, verovatno nije ni moglo bolje dete izaći. Ime je dobio po ne tako poznatoj biljci u nas, paškanatu(paštrnjak), izuzetno lekovitoj, valjda zato i radovi Pasternaka deluju umirujuće na sve koji ih konzumiraju. U jednoj sredini u kojoj su obitavali velikani poput Lava Tolstoja ili Sergeja Rahmanjinova, u kući u kojoj je odrastao Pasternak, očekivano je da se ljudi kreću u zadatim vrednostima. Naš junak, shodno tome, želeo je biti umetnik. Predvideo je sebi kompozitorsku karijeru i u Moskvi upisao muzičku školu, ali nedostatak sluha vraća ga na tlo. Brzo je našao novi pravac. Filozof, šta drugo? Toliko je političara i pisaca prošlo kroz njegovu dnevnu sobu, toliko se svega naslušao, mogao bi da melje vekovima o svrsi života. Prebacuje se na odsek za istoriju i filologiju. Na nagovor majke, odlazi  i studije nastavlja u Magdeburgu, tadašnjem svetskom centru filozofske misli. Iako mu je predloženo da ostane, doktorira i utre put sebi, put do zvezda svetskih filozofa, odbija i vraća se u Moskvu.

Gde mu je bila pamet? Videćete. Žilaviji je Boris od bilo kojih izbora, žilaviji od institucija, žilaviji od tirana, žilaviji od “demokratija”, žilaviji od korporacija. Sa svima je koketirao, sve ih odbijao, i ostao veran jedino – običnom čoveku.

Pre povratka upoznao se i sa pisanjem. Zaljubio se i celo njegovo biće obuzela je poezija. Pesme su nicale jedna za drugom. Čim je stigao u Moskvu, uključen je u književne krugove. Gradio je remek dela, dobijao nagrade. Postao je simbol. Svi su ga znali, uticao je na mnoge. Stvarao je svoj stil. Izmešan – filozofijom, muzikom, Rusijom, Nemačkom, ljubavlju.

Živeo u zlo vreme, u vreme dva svetska rata, u zemlji koja je stradala u oba, i u oba izašla kao pobednik. U prvom je radio u fabrici hemije, dok je u drugom posećivao i front. Dizao je moral vojnicima, proživljavao nevolje sa njima.  Ženio se dva puta, imao decu. Imao i ljubavnice. Putovao po Evropi, živeo, i opet se vraćao Rusiji. Preživeo građanski rat, preživeo velike čistke, Staljina. Gubio drage osobe – uzimali su ih komunisti, Gulag, uzimala ih je smrt, uzimali su ih poroci. Živeo i u provinciji. Sve što je moglo čoveka da snađe u ono vreme, snašlo je Pastrenaka, snašlo ga je duplo. Svo bogatstvo života, sve ono što je video, sve ono što je proživeo, uspeo je da stavi na papir, uspeo je da napiše roman. Pisan je desetak godina, završen 1956. godine. Doktor Živago. Neću ni reč napisati o njemu. Usudite se da ga pročitate, usudite. Nećete pogrešiti, ne bežite od veličine, ne bežite od jednostavnosti, ne bežite od svakodnevnice. Nema glamura, nema lažnog sjaja. Dubok i širok, siv a obojen, hladan a utopljen, prazan a prepunjen. Doktor Živago.

Završen je, ali ne i objavljen u Rusiji. Drugovi su smatrali da radnja favorizuje pojedinca u korist sistema. Komunizam je opet osetio na svojoj koži, komunizam mu je ponovo oduzeo. Strah, međutim, nije bio njegov, plašili su se uživaoci privilegija. Strah od štiva osetio se daleko, osetio se u Evropi, osetio se i preko okeana. Želeći da lupi šamar Rusiji, Zapad koristi njenog ljubimca, čine ga svojim, bacaju mu kosku. Preko tajnih kanala izvoze knjigu, izdaju je na Ruskom jeziku, ne bi li mogla da konkuriše za nešto što Zapad smatra krajnjim granicama stvaralaštva. Nobelova nagrada.

Poput dva krvoloka nahuškana na pisca, krenula je borba za njegovu dušu, cepali su je deo po deo, cepali su ono što je hteo da prikaže. Nisu ni videli šta, teško da je neko od političkih lidera i pročitao knjigu, bitno je bilo poniziti protivnika. Na uštrb svega ostalog.

Zapad – dali su mu Nobela, snimili film, i film digli u nebesa, nadelili mu Oskare. Ne gledajte film, usudite se da pročitate knjigu, usudite se. To vam govori neko ko je istinski filmofil. Daleko je od knjige. Usudite se.

Rusija – dala mu je domovinu i putešestvija o kakvim drugi samo mogu da sanjaju.  Pročitajte život u Rusiji, pročitajte iskustva nekog ko je prošao sve. Pročitajte obavezno.

Ucenjen sa obe strane. Držali su taoce – nagrade i slava, život u Rusiji. Težak izbor, rekli bi mnogi. Nije bio za Pasternaka. Izvinio se Švedskoj akademiji nauka, izvinio na okolnostima. Pisao Kremlju, odabrao Rusiju, pre bi umro nego da mu je oduzmu. Nagradu je primio njegov sin, Jevgenjin, mnogo kasnije, 1989. godine.

I nije pogrešio u izboru. Skoro je CIA objavila zvanične dokumente gde potvrđuje da je direktno umešana u lobiranje za Pasternikovo delo. Ipak, treba reći da ni nagrada nije nezaslužena, iako nameštena, iako pogurana, otišla je na pravo mesto. Način na koji se sve izdešavalo, nije ni mogao da bude drugačiji, jer staza kojim se kretao Pasternak, bila je prepuna hoda po žici, trnovita, bila je izvan granica normale. Put besmrtnika.

Nedugo, nakon skandala oko nagrade, u to vreme već bolešljiv, 1960. godine, preminuo je. Savladao ga je rak pluća. Na Zapadu provejava da je klonuo zbog farsa oko nagrade u Rusiji, ali treba reći da je on još početkom pedesetih imao infrakt. I za vreme drugog svetskog rata je imao problema sa zdravljem. Smrt ga nije zaustavila. Pored toga što je vrhuška htela da sve bude što tiše, zvona su zvonila, crkvena. Odjekivala su zemljom, odjekivala planetom. Rusija je tugova, Rusija je plakala. Nikada ružnu reč o svom narodu, nikada ružnu reč o svojoj zemlji. I pored osporavanja, i pored udaraca, izdržao je do kraja. Ostao rodoljub. Dobro je odabrao. Dobro je birao – slava je prolazna, sramota je večna. Boris Leonidovič Pasternak.