Prvak Sveta dva puta i vice šampoion Sveta, višestruki prvak Evrope, Balkana i Mediterana, Jugoslavije i Srbije, a skoro 20 godina niže uspehe i u biznisu. On je čovek koji je u malom gradu na jugu Srbije ostvario svoj američki san, koga nije sanjao. On je hodajuća legenda.

Reč je o Božidaru Boži Đermanoviću (56) iz Leskovca, koji je za samo 10 godina profesionalne karijere u kik boksu postigao ono što niko do sada u pojedinačnim sportovima u gradu na Veternici nije, ispisujući najsvetlije stranice istorije.

“Ja sam u Leskovcu ostvario, kako danas mnogi žele, svoj američki san, gledano sa današnje vremenske distance”, kaže za Jugmediu, pola u šalji, pola u zbilji.

Ovaj bivši srpski reprezentativac osvojio je titulu prvaka sveta i vice šampiona Sveta, zlatnu medalju na Svetskom kupu u ful kontaktu, tri titule prvaka Evrope i jednu vicešampiona, bio je 7 puta prvak Jugoslavije, 8 puta prvak Srbije, po tri puta prvak Balkana i Mediterana, a kada je rukavice okačio o klin, biran je na sportskim funkcijama, između ostalog i selektor reprezenatcije kik boksa. U međuvremenu je razvio biznis u građevinarstvu.

“Skoro 20 godina sam u biznisu, ali sam za naše Leskovčane još uvek Boža bokser i Boža Đermanac”, što mi ne smeta, naprotiv.

Imao je 25 godina kada je ušao u rprezentaciju, karijeru završio sa 35.

Božina biografija je bogata, zanimljiva i fascinantna. Potiče iz stare leskovačke porodice Đermanović, iz Radničkog naselja.

“Bila su tri brata. Jedan užar, drugi limar, a moj deda je držao Kasino Đermanović. Zato se i moj hotel u Leskovcu tako zvao. Sve su to držali preko puta železničke stanice, tamo gde je sada ABC. Nisu bili bogati, no ko zna kako bi razvijali svoj posao da nije došao Drugi svetski rat”, priseća se porodične tradicije.

Boža je sa 14 godina ostao bez oca, ali se i danas drži očevih, majčinih i saveta svoje baka Zage. Definitivno, tog tinejdžera je privlačio sport.

“Trenirao sam fudbal i kao svi iz Radničkog naselja igrli smo u Lemindu. Govorili su mi da sam talentovan, no fudbal me nije osvojio, pa sam sa 18 godina počeo da treniram karate i tu sam došao do braon pojasa. Tek 1992. godine, Lakšić iz Jajne, pokojni bokser Gorča i Đurović (sadašnji predsednik Supštine grada Aleksandar p.n.), dogovorimo se da otvorimo prvi Kik boks klub u Leskovcu”, počinje priču o karijeri.

Te godine imali su prvo prvenstvo države i prošli neslavno.

“Zato što smo mislili da smo za tri meseca treniranja bez trenera sve naučili. Nije baš bio debakl, ali smo izgubili”.

To je, bar njemu bila velika lekcija. Kasnije je neumorno trenirao i imao svog trenera koji mu je govorio da na treningu mora toliko sebe da daje da kada izađe ide pognute glave od umora.

Razgovoramo u njegovoj leskovačkoj kancelariji, prepunoj medalja, pehara, novinskih članaka i knjiga. Razgovor smo dogovarali nedelju dana i otkazivali zbog njegovog nedostatka vremena. I ovaj termin je jedva pronašao.

“Mogu li to sve da ispričam najviše za pola sata?”, pita. “Može”, kažem, ali ostajemo u razgovoru skoro dva sata.

Božidar, koji je najpre završio Višu trenersku školu, potom i Fakultet fizičke kulture, priča brzo, ubedljivo, opisuje događaje detaljno, rečenice klize. Istreniran jer je tokom karijere kik boksera bio zvezda domaće i strane štampe.

“I za boksera je važno da bude obrazovan, da čita, da proceni ličnost idpred sebe”.

“Kasno sam krenuo. Kada sam najveće uspehe pravio, bio sam najstariji u reprezentaciji i kao takav bio zanimljiv novinarima. Žalim samo što nisam bio juniorski prvak”, kaže s osmehom.

“Ali moja najdraža titula na svetu je to što sam postao deda”, kaže.

Čestitam mu, pa se vraćamo počecima karijere.

“U to vreme ja sam već dobio Jelenu, 1993. Nataliju. Srećom, kik boks nije ekipni sport pa sam iz Leskovca mogao da putujem na prvenstva sveta. To su prednosti pojedinačnog sporta. Iz male sredine putuješ širom sveta. Znači, ne mora da bude veliki sport, mašinerija. Ali, ako ne uđete u reprezentaciju, ne možete da budete prvak Evrope i Sveta, a ja sam već sa drugim mečom ušao”.

Pehare i medalje osvojio je nadljudskim naporom, odricanjima, u večitom grču da li će pobediti.

“Iako je to pojedinačni sport, bez dobre podrške, pre svega iz kuće, pa onda trenera, kondioncionog trenera, fizioterapeuta. Ti ljudi znaju kako da vam pomognu i svako da tačku u mozaiku da se uradi kako treba”.

Kada neko kaže da ne želi da bude najbolji, na vrhu, ne verujte. Uspeh prija, donosi sreću, pre svega, ali je teško ostati i opstati i još teže izboriti se slavom koju donosi uspeh, sa svojim egom.

“Uspeh je teško breme, svi vas vide, dobri, ali i loši ljudi. Kad ste na vrhu ljubomora je velika. Imao sam sreće da sam boksovao u vreme kada su se rezultati vrednovali, ali ne finansijski, kao u fudbalu i tenisu, na primer, gde najbolji zarade za pokoljenja. A biti prvak sveta u kik boksu u to vreme, bilo je samo nešto čime zadovoljite sebe, svoj rad i svoje najbliže. Od toga nije moglo da se živi, posebno ako imate tim koji vas prati, a ako ga nemate, nema uspeha”.

“Ipak, sve što imam danas, imam zahvaljujući tome što sam bio na vrhu”.

No, znao je da će jednog dana biti bivši.

“Nisam više prvak sveta, ali sam bio. Mi sportisti to shatamo drugačije. Bivši direktor ne može da shvati da nije više direktor, sportisti znaju da vek trajanja jeste 10 do 15 godina. Onoga momenta kada se popnem na vrh, ja znam da dolazi vreme nekih drugih Đermanovića”.

Đermanović je bio i 8 godina član Upravnog odbora kik boksa Saveza Srbije, trener svih selekcija tri godine, kondicioni trener KK Zdravlje kada je igralo u najvišoj ligi, ali je, kao prvak Sveta i Evrope morao da zarađuje kao član obezbeđenja, a imao je i pržionicu kafe.

“Posle hotela osnovao sam građevinsku firmu i opet radim uz pomoć stručnih ljudi, ja sam samo preduzimljiv”.

“Morali smo svoja putovanja na prvenstva Sveta i Evrope delom da plaćamo sami. Dobijali bi nešto od Saveza, ja nešto od lokalne samouparve, ali dobar deo sam morao sam da zaradim. Međutim, da nije bilo nekih sponzora, od mojih putovanja i borbi ne bi bilo ništa, pa im se ovim putem zahvaljujem”.

Nekada je boksovao za 100 maraka, nekada za dve do tri hiljade, a najviše novca uzeo je na Tajlandu, kada je osvojio titulu prvaka sveta i kada je boksovao u Nemačkoj, van redovnog takimičenja – po 5.000 evra.

“Zato ja sada pomažem mladim ljudima kada mi se obrate. Jer, da meni nisu bili sponzori, ja ne bih bio prvak sveta. Današnjim generacijam je mnogo lakše. Mi smo išli na meč u Maroko, a nismo znali ko je rival. Nije bilo interneta, mobilnih telefona. Lakše im je i što mnogo više zarađuju. Doduše, ja sam zarađivao kao prvak sveta i Evrope promovišući sportske rekvizite”, zaključuje.

Poslednji put boksovao je 2003. na oproštajnom meču u Leskovcu Leskovcu sa Džesijem Islmailom, Nemac turskog porekla.

Božidar Đermanović se takmičio i osvajao titule u vreme najstrožih sankcija pa s čuđenjem pitamo kako su kik bokseri mogli tako lako da putuju svetom.

“Imali smo veoma jak Savez. Stvorila se ozbilja Svetska federacija, gde je pokojni Borisav Pelević bio u bordu direktora, kasnije i predsednik Evropske federacije. ‘97, ‘96 smo išli na sva prvenstva Evrope, čak smo ’96.organizovali u Beogradu jedno takvo prvenstvo sa učesnicim iz 32 zemlje, što znači da su zanemarivali što smo mi pod sankcijama”.

Sve su mu titule drage, posebno prva sa svetskog prvenstva, ali najdraža mu jedna neobična pobeda, gde je, priča, prevazišao sebe. Već je bio prvak Evrope i sveta. Meč je organizovan u Nemačkoj. Borilo se za rejting u apsolutnoj kategoriji.

“On je imao 126 kilograma, a ja 89. Video sam da je lokalni heroj i shavtio da sam doveden kao topovsko meso, zanimljiv za plakat. U prve dve runde kako me udari, tako me baci u ugao. U trećoj ja njega pogodim u bradu, to je centar za ravnotežu koji direktno šalje signal mozgu. Zato za neke borce kažu – staklenac, ima staklenu bradu. Od

U ringu ništa ne boli. Adrenalin je najjači morfijum i osobađa svih bolova. Kada pobediš i posle ništa ne boli. Ali, kad izgubiš, onda te boli i duša i mišići i vrat.

udarca izgubi koncepciju borbe, usporen je i dezorijentisan. Tri puta sam ga bacao na pod i deklasirao ga. Možete da zamislite kada je u četvrtoj rundi publika počela da navija za mene. Došao sam iz Jugoslavije, prokažene zemlje, njihov miljenik me bije dve runde, ja u trećoj okrećem borbu i pobedim ga nokautom. To mi je bila najdraža borba, draža od koverte koju sam dobio”, priseća se Đermanović.

Razgovor ulazi u drugi sat. Božidar ne odgovara na pozive. Opušten je je i kada govori o svojim greškama. Deluje kao zadovoljan čovek. Kao da mi čita misli.

Suze šampiona

“Uvek me čekao topli dom, supruga koja je ostavila svoju karijeru, a imala prvi kozmetički salon u Leskovcu. Prodala je sve aprature i ostala u kući da čuva Jelenu i Nataliju. Peglala i puštala tri mašine dnevno samo od mojih treninga. Sina smo dobili 2002.godine, kad sam se već oprostio od reprezetacije. Vaspitavala je našu decu uz moju malu pomoć. Jelena je bila prvak Srbije u plivanju, ali nije htela dalje. Otišla je u Čikago gde je bila šest godina. Sada sa mužem ima svoj biznis u Srbiji i Americi. Natalija je završila fakultet i radi, a sin je na drugoj godini fakulteta – Muliti medija IT. Sva deca su različita, a moja velika sreća je što su lepo vaspitana. Ja sam bogat čovek jer imam ženu koja me voli i decu koja me obožavaju..”, priča i jednog momenta ne kontološe suze koje su caklile kada je počeo da govori o porodici.

Ovaj legendarni Leskovčanin je vernik i donator i malo je ljudi koji to znaju. Kaže da je donatorstvo nešto čime se ne zvoni jer u protivnom je to lična promocija.

“Priznajem i ne kajem se da sam svoju veštinu nekoliko puta upotrebio van ringa, ali ne braneći sebe, već druge, one slabe nepravedno napadnute”.

“Moj krug prijatelja i ja smo pet godina pomagali obnovu manastira Mrtvica kod Džepa. Niko nije znao do osvešćenja. Moja pokojna baba Zagorka me je naučila da kada Boga stavite u glavu niko ne može da ga vam uzme”.

Pitamo na kraju gde će njegova porodica živeti, u Leskovcu ili Beogradu.

“Starija je za sada u Beogradu, mlađa sigurno u Leskovcu, za sina ćemo videti, a ono što je izvesno to je da ćemo supruga i ja ostariti na selu u okolini Leskovca, gde sam nedavno kupio veće imanje”, priča sagovornik Jugmedie, legendarni Boža bokser, koji i danas savetuje mlade sportiste da slede svoje srce.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa grada Leskovca koji je dodelio sredstva.