Leto je i vreme je godišnjih odmora pa su Srbija i Leskovac puni “domaćih stranaca”, onima koji su relativno skoro otišli iz zemlje i koje još vuče ili rodna kuća ili prijatelji ili stari roditelji. Dok roditelji ne umru, kuće se uruše a prijatelji se razrede.

Svako dođe sa svojom pričom, svako radi za različite plate, u zavisnosti od sopstevnih kvalifikacija ili od toga kako se snašao, ali svima njima je u domovini jedna tema zajednička, a to je – skupa hrana u Srbiji i, pride i gorivo.

Da pođemo od Kanade i od mladog para sa troje dece koja imaju dobre apetite. U toj dalekoj i po mom ukusu hladnoj prekookeanskoj zemlji nema “špricane hrane”. Jednostavno je zabranjena, za razliku od SAD i za razliku od Srbije, o čemu se ne piše i još manje govori.

Ova porodica preselila se pre korone u Kanadu i dolazi sa decom svakog leta po dva meseca. Takvi su im poslovi. Mogu da rade i onlaj. Vole Srbiju, oseća se. Pate, ali otišli su zbog boljeg života i da im deca ne žive u večitoj konfiliktnoj atmosferi, već da se posvete učenju i sportu. Cilj su brzo postigli, kupili kuću u Kanadi, ali ona njihova u Leskovcu “obraduje” se samo dva meseca u toku godine i sve više propada jer su ta dva meseca nedovoljna da se popravi ono što vreme pojede u onih 10.

U Torontu, gde žive, oni tri kilograma banana kupe za dva dolara (2), odnosno, za oko 150 dinara. Kilogram jagnjećeg sirovog mesa sa Novog Zelenda plate 9.8 dolara ili 784 dinara. Sokovi od prirodnog voća tamo su, pokazuje cene kojima ne želim da vas umaram, dva puta niže nego od cena onih veštačkih sokova u Srbiji.

I da se vratimo gornjim cenama. To su cene na sniženju, prvom, a cene počinju da padaju od četvrtog dana pre isteka roka, pa ona cena od 9,8 dolara za kilogram jagnjetine može da bude i duplo niža. I tako je sa svim proizvodima pri kraju vikedna i u nedelju, kada ima manje kupaca.

Oni iz SAD pričaju istu priču. Moja prijateljica ne kupuje ništa na sniženju. A što bi, suprug i ona 12.000 dolara neto zarada. Učili, naučili, pa dobro plaćeni. Ona kilogram banana, a baš sam se uhvatila za banane. Možda zato što ih volim kao i deca naša, košatju 1 dolar ili 109 dinara, dakle, samo 1 dolar kilogram banana, žute, kaže ko dukat i mirišu a ne kao one “zgrčene” u Leskovcu koje su pola pocrnele a od mirisa ni “m”, analizira.

Za lubenicu od 10 kilograma ona izdvoji bezmalo 5 dolara, a za kilogram pilećih bataka 2,20 dolara… Sve mnogo manje nego u Srbiji u kojoj odavno ne jedem piletinu još ono kada su šverceri preko Kosova “uvozili” američke napumpane batake pošto su nas prethodno izbombardovali.

I zaista, zašto je hrana po prodavnicama skuplja u Srbiji, poljoprivrednoj zemlji, nego u Evropi i Americi?  Zašto za današnjih 100 evra može da se kupi hrana koja stane u maloj kesi, za razliku od onih starih dobrih 100 maraka kada smo bili bogati ako ih imamo u džepu. Ko je u Srbiji uspeo da devalvira čak i evropski evro i američki dolar i englesku funtu?

Majstori je’l tako? Majstori obmane! Oni što tvrde da je inflacija minimalna, da je zaustavljena ili da je eto dva meseca i nema!

“Pa vi ovde u Leskovcu imate samo za “lebac”, primećuje otac troje dece iz Kanade koji se žali da je za dva meseca potrošio 1000 dolara više na hrani nego u Torontu.

“Pa nije ovako bilo. Šta se u međuvremenu desilo?”, pita, a ja ne znam odgovor. Ne znam onaj stručni, znam laički, osećam, primećujem, gledam…

Dakle, ne znam zašto nam je preskupa hrana i zašto nam je gorivo najskuplje u okruženju, ne znam zašto u Srbiji enormno rastu cene garderobe, posebno za decu, čak za 30 do 40 posto više nego lane u ovo vreme, a jedna nikako raskošna hajina za večernji izlazak košta 200 evra, koju bi u Los Anđelosu, na primer, mogli da kupimo po prvoj, nesnižnoj ceni, za 100 dolara.

I ne znam kako oni koji su odlučili da ne idu preko granice opstaju sa prosečnim platama od 500 evra (tu se ne računaju oni kojii nemaju ni dinar plate, odnosno, ne rade), uopšte preživljavaju? I kako sa tim novcem školuju, hrane i oblače decu?

Ili, ipak, znam. Žive u kreditima, žive u stisci, u brizi. Namršteni su, zamišljni kad ih sretneš na ulicama. Nervozni. Ne druže se više jer je druženje skupo, ne smeju se više. I sve su bolesniji, oni od tridesete pa naviše, oni koji stvaraju porodicu i koji je već imaju.

Na kraju, nek su nam živi i zdravi funkcioneri, oni što diktiraju cene da bi što više leglo u budžet i što kažu da rade za narod. A svi mi, koji sve ređe uživamo u čarima života, jedinog kojeg imamo, nama, dakle, krilatica “ekonosmki tigar” ništa ne znači, kao i njihov rast PDP-a.

Razmišljam, human smo mi narod i vernici smo, pobožni smo jer nas i Biblija upućuje da se poštuju gospodari, a naši popovi se prvo pomole za njih. Pa smo tako galantno glasali da se se bogate, da decu školuju u inostranstvu ili šalju u Beograd, dok nas prozivaju za navodni nepatriotizam, da zidaju vile, kupuju stanove, još i još i mnogo stanova i apartmana i mnogo skupih automobila…

Humani smo jer smo njih ostavili da žive u najboljoj komunističkoj varijanti po kojoj radiš koliko možeš, a uzimaš koliko ti treba, a njima, izgleda baš treba mnogo.

Nas su uveli u divlji kapitalizam, otpisali nas, prodali. Mi odavno živimo kao na Orvelovoj “Životinjskoj farmi”, kao u “Gvozdenoj peti” ili romanu “1984”, koje kao srednjoškolka nisam razumela, a profesorka nije htela da mi odgovara na pitanja pred celim odeljenjem.

Ipak, ima nešto što nam ovde u Srbiji i ovde u gradu na Veternici niko ne može oduzeti, a to je lepota naše dece naših mladih.

“Za sat vremena sedeći, a sedeo je u otovorenoj bašti, više sam video lepih devojaka i žena nego za 10 godina u Hamburgu”, komentariše muškrac u četdesetim, medicinski brat s radnim stažom od 10 godina u u tom nemačkom gradu, s kojim popijemo kafu kad se vrati iz ong velikog grada u kome svojevremneo ni ja nisam videla glamur niti žensku lepotu.

“Od lepote se ne živi”, prekida ga drugi s ozbiljnim licem i pokvari trenutak zbog kojeg smo počeli da se osećamo ponosno. Srpska donkihotovska posla.