News desert je termin koji su Amerikanci skovali za sredine iz kojih su iščezli štampani mediji. Pustinja (desert) je inače, to svi znamo iz filmova, jedno od omiljenijih mesta za sve one koji misle da baš tu treba da se ratosiljaju leševa. Ove druge pustinje, informativne, zapravo su teški eufemizam za groblja ugašenih novina. I bez obdukcije zna se od čega su skončali: prevashodno zbog nesposobnosti da prežive velike turbulencije na tržištu.

 Srbija nema pravu pustinju ali ovde se tela iovako retko sakrivaju – valjda zato što osumnjičeni počinioci nemaju od koga da strahuju („sem od samog straha“). Tela ubijenih novinara, uostalom, zatečena su upravo na mestu zločina. Obdukcija je bila neophodna samo da bi se potvrdilo kako su ubijeni. I sa koliko metaka. Tačke na te slučajeve još nisu stavljene jer i dalje nema pravosnažnih presuda počiniocima. Pa tako onda nema ni pravde. Najbliži njoj, pravdi – porodica je novinara i izdavača Slavka Ćuruvije, koji je ubijen pre više od 24 godine.Za ubijenog Milana Pantića – pravda nije ni blizu. Za Dadu Vujasinović – tek je tu udaljena svetlosnim godinama. Najmanje toliko.

Pravdu već punih pet godina čeka novinar iz Grocke Milan Jovanović. On nije ubijen, njemu je samo kuća zapaljena. Iz nje ga je izvela supruga, pa sad oboje, potucajući se već godinama pod sudovima – gde samo što ih nisu gurnuli na optuženičku klupu, na kojoj su zvanično onaj Simonović iz SNS i njegovi kompanjoni – kao da sve ovo vreme plaćaju ceh što su te decembarske noći 2018. uopšteizašli živi iz buktinje u šta se očas posla pretvorila njihova porodična kuća.

 Smrt profesionalizma

Gašenje štampanih medija malo koga uzbuđuje, ali nije njihov nestanak s tržišta ono što stvara „infomativne pustinje“ po Srbiji.Za razliku od prirodnih američkih pustinja, pa i tamošnjih informativnih, ove naše prepune su „informacija“ ali i jedne drugačije vrste smrti, koja je zapravo veoma živa.Smrti profesionalizma. Profesionalni medij su, ako je uteha, još uvek na ivici života. Profesionalni novinari, sve malobrojniji, koliko-toliko suživi; mislim, više ih barem ne ubijaju. Za njihove kućepak ne mogu da garantujem.U sredinama gde je ubijeno ili samo od sebe skončalo, za profesionalnim novinarstvom malo ko je pustio suzu. Čak i da je u blizini prava pustinja, niko se ne bi cimao da tamo ide i sakriva telo. Poruka je to – nek svi vide kako prolazi svaki medij kome je do nekakve profesionalnosti.

Retki preostali profesionalci na lokalu samo su časni izuzeci od tog „pravila“. Njihove pak medije ne pokušavaju da ugase nasilno, jer im, u stvari, i ne žele brzu smrt. To, naime, ne izaziva sadističko zadovoljstvo – takvo mogu da izazovu samo prizori dugotrajnog mučenja medija sa finansijama i koprcanja njihovog da ostanu iznad površine vode. Čisto da se sve to bude slađe, tu su i pretnje, zastrašivanja, vređanja, čak i napadi. Pa ko duže izdrži. Ali, profesionalno novinarstvo ne umire toliko zbog toga što će neki novinar ili neka novinarka dići ruke od svega i preseliti se u inostranstvo, već najviše zbog masovnog pristajanja na to da je sve ostalo važnije od čestitog i odgovornog obavljanja posla.

U našim „pustinjama“ takvih je tušta i tma. Formalno-pravno, takvi spadaju u medije. U relanosti, taj pojam bi morao da se stavlja pod navodnike. Prepoznaju se i po tome što se sa medijima bez navodnika u svojoj sredini nikad neće solidarisati. Oni samo prate svaki korak funkcionera lokalne i državne vlasti, nemaju kapaciteta da prate i tuđe probleme i muke. A kamoli kad se nekom od njih nanesu povrede na ruci ili licu, ili o njima ispišu tone uvreda i pretnji na društvenim mrežama.

O egzistenciji ne moraju da brinu sve dok vode računa o tome kojim temama i ličnostima se ni u ludilu neće baviti. Ni o poštovanju etike i profesionalnih standarda ne moraju da brinu. Niti zbog toga trpe bogznakakve posledice, niti im to imalo škodi na medijskim konkursima – naprotiv, izdašno se nagrađuje. Javnim novcem, pa nego kako!?

Saučesnici u propadanju

Profesionalno novinarstvo održavalo je u životu upravo nepristajanje na to da postoji nešto važnije od vernosti Kodeksu i standardima; rečju – profesiji.

Za početak umiranja profesionalnog novinarstva najjednostavnije bi bilo optužiti one vlasnike medija koji su, prvi put kad je ozbiljno izazvan stav o misiji medija da odgovorno i objektivno izveštavaju, u najkraćem roku razumeli poruku vlasti da im je opstanak medija potreban ipak, hm, drugačiji pristup.

Ali, nisu oni jedini krivci. Njihovo pristajanje ostalo bi usamljeno da nije bilo, i očito – uvek će ih biti, novinara koji na isto to pristaju stavljajući takođe u prvi plan svoj opstanak, ali, za razliku od svojih vlasnika, katkad i po najbedniju cenu. I još onima, kojima se takav pristanak gadi, u najstrožem poverenju priznaju kako su svega toga svesni – i zašto rade kako rade i koliko je sve to loše i jadno – „ali znaš, moram“.

Jedino što ih ne čini do kraja spokojnim jesu – oni koji ne žele da pristanu. Sve bi valjda bilo mnogo lakše da u istom mestu, opštini ili kraju, ne postoje još živi podsetnici – da takvo pristajanje ipak ima alternativu.

Slučaj nepristajanja 1: Inđija

Verica Marinčić može knjigu da napiše ne samo o smrti lokalnog novinarskog profesionalizma, već i o bukvalno neprijateljskom odnosu vlasti i njoj bliskih pojedinaca prema novinarima koji se nisu prešaltali u apologete vladajuće stranke, ali posebno o tome kako je sve ove godine ostala dosledna i bez dobijenog dinara javnog novca na medijskim konkursima.

„Plaćamo cenu objektivnosti i nepristrasnosti“, kaže glavna urednica inđijskog portala IN medija za Dosije NUNS.

„Mi smo jedini nezavisni medij u Sremu i tako smo prepoznati kod stanovnika sremskih opština, međutim, lokalne vlasti ne podržavaju medijske projekte koje im IN Medija ponudi na konkursima za sufinansiranje medija, te smo ujedno i jedini mediji u Sremu koji se ne finansira iz opštinskih budžeta.“

Novinarstva se nije odrekla čak ni kada je osnovu egzistenciju morala da obezbeđuje, ironično, prodajući novine (pa i one koje redovno prihoduju na medijskim konkursima), a za opstanak svog medija i rada na važnim lokalnim pričama podršku može da traži samou javnim pozivima stranih i domaćih donatora. Ali, čak ni tako obezbeđen novac ne rešava probleme lokalnih novinara – onih, dakako, bez navodnika.

Posle dolaska SNS na vlasti u Inđiji, taman kao i u drugi delovima države, proces pripitomljavanja lokalnih medija i novinara odvijao se preko medijskih konkursa. Za buntovnike, poput Verice, pribeglo se drugim sredstvima.

Uvrede, poniženja, uhođenja i zastrašivanja – sve je iskusila, o tome sve znaju i policiji i u tužilaštvu. Sa bliskim ljudima čak se morala viđati u drugim mestima, “da im ne pravi problem”.

Shvativši da je ona „tvrd orah“, krenuli su u maksimalno otežavanje njenog rada. Iz lokalne vlasti odbijaju da joj daju izjavu ili informaciju od javnog značaja, pa se snalaze kako znaju i umeju – u poslednje vreme pitanja lokalnoj vlasti prosleđuju odbornicima a koji onda postavljaju odbornička pitanja! Njen portal, na kojem radi sa još jednim kolegom, lokalne vlasti ne pozivaju na događaje koje organizuje lokalna samouprava. Tražila je u više navrata, al uzalud, da budu uvršteni u mejling listu ili Vajber grupu gde se nalaze drugi novinari kako bi imali uvid u dešavanja ili najave događaja.

Odnos vlasti prema nama varira od totalnog ignorisanja do potpune i neskrivene nepodnošljivosti, navodi Marinčić.

To podrazumeva da ih, kad god stignu, nazivaju „političkim novinarima“, „zlim, plaćenim, kvazi novinarima“, pa „nazovi novinarima“, „nazovi nezavisnim“; prevrću očima u kontaktu s njima, sikću, škripe zubima.

Ono što našu sagovornicu u svemu tome možda i najviše boli, priznaje razočarano, jeste što podrškunjihovom diskreditovanju, vređanju i omalovažavanju zdušno pružaju „podobni“ novinari; ovi koji pristaju. Neretko, navodi, biva da pitanja“nepodobnih” novinara – jedine prilike da komuniciraju s predstavnicima lokalne vlasti –“kolege”proprate sa komentarom “da se vratimo na temu, ovo nije tema izjave”.

„Atmosfera maltretiranja nepodobnih novinara postala je deo svakodnevnih uslova za rad sa kojima se novinar saživi i više ne obraća pažnju. Kada se uporedi vreme do 2016. i vreme od tad do 2023, jasno se vidi da je cilj bio da se ućutka manjina pri čemu se nije vodilo računa o načinima i zakonitosti. Ko se usudi da kritikuje, treba da bude spreman na ‘bes bogova’,  svuda i uvek“, navodi Verica Marinčić, glavna urednica portala IN medija iz Inđije.

Slučaj nepristajanja 2: Valjevo

Darija Ranković, glavna urednica portala kolubarske.rs iz Valjeva, prošla je sličnu golgotu kao Verica.  Pa da, ništa slađe i lakše za naprednjačke junačine od targetiranja novinarki koji misle svojom glavom i još se, aman, drže pravila novinarske profesije.

Kolubarske se dovijaju da dođu do novca koji bi im obezbedio opstanak, jer na podršku iz lokalnog budžeta ne mogu da računaju. Osim kad je eventualno izborna godina, a i tada je to davanje odveć skromno, i saneverovatnim obrazloženjem.

„Kolubarske.rs su tri godine konkurisale sa istim projektom – ‘Budžet grada Valjeva u fokusu’. Dve godine je Komisija odbijala naš projekat uz obrazloženje da je ‘budžet javno dostupan na sajtu Grada, te da projekat nije inovativan, niti je od javnog interesa’. Ove godine Kolubarske.rs su, posle sedam godina, konačno prošle na konkursu sufinansiranja medijskih projekata i to sa projektom – ‘Budžet grada Valjeva u fokusu’!  Obrazloženje Komisije, pored ostalog, je da je projekat ’inovativan i od javnog interesa’!? Projekat je sufinansiran sa 300.000 dinara. Verovatno je u pitanje namera valjevska vlasti da nas u izbornoj godini bar ‘omekšaju’“, kaže za Dosije Darija Ranković.

Jezive je hajke glavna urednica valjevskog portala preživela u svojoj sredini i one su poticale uglavnom s platformi koje se nazivaju medijima. Kao u slučaju Verice Marinčić, i prema Ranković se pribeglo najnižim i najodvratnijim mogućim sredstvima pošto drugi načini nisu urodili plodom. Poput odsecanja izvora finansiranja, kao cene nepristajanja na novonastale okolnosti: kada profesionalno izveštavanje ima da ustupi mesto propagandi.

„Ekonomski položaj, pre svega lokalnih medija, poslednjih 30 godina se sistematski urušava. Slobodni mediji gube kadrove, tehnološku bitku i mogućnost za razvoj, pa i opstanak. Ovaj trend je naročito izražen poslednjih desetak godina od dolaska Srpske napredne stranke na vlast. Lokalno tržište oglašivača je inače malo, a od vladavine naprednjaka mnogi oglašivači izbegavaju saradnju sa profesionalnim medijima plašeći se postupaka vlasti koji mogu da ugroze njihovo poslovanje.“

Ako u Valjevu, ali i bilo gde drugde, toliko želite da ostanete profesionalni medij morate se suočiti s tri vrste problema, predočava nam Darija Ranković.

„Prvi problem je pristup javnim sredstvima koja se dodeljuju iz budžeta kroz konkurse za sufinansiranje medijskih projekata. Tu se vidi jasna linija između podobnih i nepodobnih medija ili između ‘naših’ i ‘neprijateljskih’.“

Druga grupa problema se odnosi na sistematsko omalovažavanje, vređanje, ponižavanje novinara profesionalnih medija, koje je vlast označila kao neprijateljske. Sve to potiče sa vrha, odnosno od predsednika Srbije koji demonstracijom sile i bahatosti prema profesionalnim novinarima zadaje model ponašanja koji prihvataju i primenjuju i lokalni moćnici i gradski funkcioneri.

„Treća grupa problema je to što partijski funkcioneri Srpske napredne stranke, koji su gradski funkcioneri ili su na čelu javnih preduzeća i ustanova, izbegavaju komunikaciju sa novinarima profesionalnih medija i uskraćuju im informacije neophodne za njihov rad. Poslednje tri godine, valjevska naprednjačka vlast je nešto otvorenija prema Kolubarske.rs, ali se komunikacija pretežno svodi na – ‘pošaljite mejl sa pitanjima ili zahtev, pa ćemo vam odgovoriti!’.  Na odgovore čekamo i po mesec dana, tako da su mnogi u međuvremenu postali bajati“, navodi glavna urednica portala kolubarske.rs.

 Umesto zaključka

I sad, kako vidimo, samo od upornosti i tvrdoglavosti pojedinaca zavisi da li će i kada će Srbija u celosti postati specifična vrsta „informativne pustinje“ – mesto gde večno počivaju mediji ali novinarski profesionalizam. Već, doduše, pomalo odaje takav utisak, pored ostalog i sa svim tim pojedincimakoji katkad liče na kaktuse – takvi, veliki u svoj svojoj otpornosti i sa profesionalnošću kao odbranom koja hoće da bocne svakog ko pokuša da ih promeni. Kaktusi, poznato je, mogu baš dugo bez vode. Ali ipak – ne doveka.