Обећао сам цењеном публикуму Југмедије да ћу писати о глуварењу, као и о чувеној изреци Сви смо ми пред законом једнаки, али су неки једнакији од других! Обећао сам, али обећање нећу испунити. Зашто? Зато што на овој тропској врућини, када и мозак проври, орвеловштину „да смо пред законом сви исти, али су само неки једнакији“ на сопственој кожи најбоље осећате ви сами, па вам је високоумно светилиско поповање сасвим непотребно, а за глуварење вас толико брига као за лањски снег.

Поготово што глуварења лесковачком чаршијом, као посебног начина и стила живљења кафанско-уличарске феноменологије скоро да више нема;  што је последица великих промена у архитектури града, начину живота; нестанка великог броја угоститељских објеката и недостатка глувара који славе радост живљења и још увек се радују животу оваквом какав је, без обзира на године. Последњи велики глувар, жива легенда града Лесковца, колико ја знам је велики Наранџа.

Него, да бих до краја био искрен, нећу о глуварењу само због тропских врућина, него и због личног осећања сувишности и непотребности саге о глуварењу за садашње генерације, које то не интересује и не занима, јер имају своје класично беспосличење као животни стил. Али, нека размисле о овоме: „Као стил живота, глуварење је сушта супротност класичном беспосличењу.

Теорија глуварења каже да је то начин да се живи у интимном додиру са читавим градом и, још више, начин да се живи отворено, са сваким и свуда, на стално отвореном тржишту познанства и догађаја, по можда превисоку цену да се заузврат не добије ништа и остане сам. Глуварење је: Бити спреман и на улицу – то је све.“ Глуварењем упознајете практично цели целцијати Лесковац, јер у току дана прошпартате читав град „све тражећи по кафанама неког кога тамо сигурно нема“. Корзо је нешто сасвим друго. Они који пак желе да нешто више сазнају о глуварењу, а да није произашло из мог писања, нека погледају филм Џима Џармуша „Константно глуварење“ (Permanent vacation), али у биоскопској дворани, не у кућној пројекцији; нека купе семке, па у биоскоп.

Без имало жеље за позерским кукумавчењем, а још мање са хтењем да изигравам прогоњеног великомученика од стране вучићевске власти, већ само чињенично износећи податке, изјављујем следеће: први пут откако пишем за Југмедију, а томе има скоро четири године, добио сам после текста Дијалог пријатељско упозорење, више савет него претњу, са више страна, од различитих људи. Савет или упозорење, како вам драго, до зла бога бизарно апсурдан,  да ја само на први поглед не критикујем Градоначелника, али да претерујем са перманентним нападима на Вучића, и то не од скора, него у дужем временском периоду и да посредно, најогољеније и најдиректније, а последњим текстом Дијалог најпримитивније и највулгарније уствари износим свој критички став према Градоначелнику Лесковца.

Од понедељка предвече када сам се појавио са моје шарено кутре у лесковачкој чаршији па до данашњег дана добијам пацке и упозорења од стране душебрижника, чувара лика и дела нашег Градоначелника због мог писања. Мислио сам праве се важни моји саговорници  као они  др Горана  Цветановића  добро познавају и да поуздано знају, и то из прве руке, малтене он их је обавестио, да је  много љут због мог писања и помињања у Дијалогу где сам као био врло вулгаран. „Нема потребе, Вечко. Што тебе толико интересује Вучић, пусти нека други То раде, а ти се држи локалних тема. Па, Горан је један од најбољих Вучићевих пријатеља, а ти га стално нападаш. Свашта може да се помисли…“ И све тако: бла, бла, бла …

Било ми је и забавно и  смешно, јер најискреније мислим, чак сам сигуран у то да Градоначелник никада није прочитао ни један једини мој текст, било где да је објављен. Никада. Овога ми крста. Тако ја мним. Данашње  и најконкретније упозорење, било је од стране виђеније personе dramatis. Видела ме је у радњи, сачекала да изиђем и почео је разговор. Никада пре тога нисмо, сем здраво-здраво разменили ни једну једину реч, а сада, наравно на ти, да ми да пријатељски савет. Бла, бла, бла…каже видно узнемирена и изнервирана personа dramatis, и видим да се не шали.  Моје шарено кутре се узјогуни, кажем хвала лепо и растанемо се. Знам колико сте ме осуђивали раније због ове изреке, али да је поновим: Запамти им Господе Боже, знају шта раде!

Леп дан, и свако добро.

др Вјачеслав  Нешић