Prolaziš glavnom ulicom, subota je. Znaš kako subotom zna da bude gužva. Ljudi se, nakon jutarnje kafe i doručka, razmile. Sudaraju se u razularenoj gomili. Dan je turoban i siv. Kao i tvoj grad, trenutno u tvojim očima. Zima je. Ali ne od onih pejzažnih fotografija koje sve ređe imaš prilike da vidiš. Možda samo još na filmovima. Čak su ti i sećanja na snežno detinjstvo izbledela.

Vazduh je gust i prljav. Osećaš da udišeš vlažne, posivele čestice, koje ti se lepe direktno na pluća, a na koje su se ona već odavno svikla. Disajni putevi ih više ne prepoznaju kao strana tela već kao prijateljske, domaće viruse. Sve ti nekako smrdi na bedu. Onu najgoru. Mentalnu.

Odlučuješ da se zabaviš, posmatrajući lica i prilike koje ti dolaze u susret. Retko kada imaš priliku da posmatraš ljude u prolazu jer vazda si u žurbi ka nekom svom, ličnom cilju. Ne shvatajući da juriš ka večnom i poslednjem sa koga nema povratka.

Biciklisti, primetno usporeni, jedva pedalaju nasred ulice. To su uglavnom stariji ljudi. U kesama su narandže i toalet papir sa pijace ili iz Lidla. Razgrabljene namernice koje se prodaju kao da je propast sveta u najavi. Kao da je Nova godina ili Božić. Pa se žuri kući da se radnja ne zatvori. Zaboravili da je kvazi kapitalizam odavno zajahao talase na našim, balkanskim prostorima, te se prodavnice gotovo i ne zatvaraju.

Lica koje srećeš su uvenula kao opalo jesenje lišče posle kiše. Ili jačeg pljuska. Oči umorne, kao posledica dugogodišnjeg zombi života uz televezor i turske serije. Vesti se, naravno, još uvek neumorno prate. Nestorović ih je prodao, opet su nasamareni, ali im sve to ne pada teško jer su se na prevaru navikli. Kao zatvorenici u zatvorskim ćelijama. Pomireni sa tamničarskom sudbinom.

Jakne crne, uglačane od nošenja. Ne zato što nemaju para, jer novac je večiti izgovor, već što nemaju ni volje, a ni ukusa za bilo šta drugo. Od velike im je važnosti da jedinka ne odudara od sredine. Da se prilagodi okruženju kao kameleon kako bi preživela. Zato se isto oblače, isto izgledaju, isto mirišu i što je najgore, isto razmišljaju. To je najopasnije!

Znaš, mnogima se neće dopasti gore napisano. Reći će: „Jadni su ti ljudi, mučene duše!“. Nisu. Jadan si ti i oni slični tebi, prinuđeni da sve to posmatrate i da u takvom zatucanom okruženju živite, jer ljude promeniti ne možete. Dalje, reći će: „Menjaj se ti!“ I zaista, ti koji štrčiš i odudaraš to vazda i radiš. Menjaš se ali si u manjini i šta ti vredi kad većina ne mrda sa svoje egzistencijalne tačke? Šta tebi preostaje?

Ništa. Da nastaviš da prolaziš ulicom kada je pijačni dan i zažmuriš, na momenat zadržiš dah. Možda je problem u tebi ako je svima ostalima sve u najboljem redu? Ili je sa tobom takvim sve ok, dok su ostali za kolektivno ispitivanje zdrave svesti i pameti?

Trećeg nema, jer je jaz među vama sasvim prevelik. Nepremostiv. Ostaje ti samo da se sličnom raduješ.

dr Nataša Dimitrijević