Dok još uvek sumiram utiske sa evropskog putešestvija moji Leskovčani samo razmišljaju o tome gde će na more.

Žena me je na vratima sa koferima u ruci nestrpljivo dočekala pitanjem gde ćemo na letovanje.

„Da odem na more može da me spreči samo polomljena noga“, stavila mi je do znanja i stvarno polomila nogu. Umesto gume na naduvavanje dobila je gips.

Sada sa svojim prijateljicama koje je obilaze razmatra sve moguće opcije i pogodnosti crnogorskog ili egejskog primorja. Turska, naravno, više ne dolazi u obzir jer tamo niko više ne ide, a njene drugarice zaključuju koliko je zapravo glupo da na plaži ne sretneš po nekog Leskovčanina i nostalgično se oduševiš kada čuješ meko izgovoreno Č.

I dok razmišljam o tome koju banku da opljačkam kako bih u avgustu suprugu odveo na rehabilitaciju, koja pod obavezno zahteva prženje na plaži i brčkanje u slanoj vodi (a zaključujem da je najbezbolnija varijanta da se uvalimo tetki na vilu u Ohridu), privlaći mi pažnju komentar šefa kancelarije Svetske banke u Beogradu Tonija Verheijena koji je rekao da je vrlo iznenađen procenom da će ove godine, uprkos velikoj ekonomskoj krizi, čak milion građana Srbije provesti odmor u inostranstvu.

On to objašnjava jedino time što veliki broj ljudi u Srbiji radi u sivoj zoni jer, kako kaže, „prosto, ne bi toliko ljudi imalo novca da ide na letovanje da ne rade“. Radili ili ne radili, mogli to sebi da priušte ili ne, Leskovčani se ne odriču mora i plaže.

Da bi sa svojim primanjima videli more i ove godine, većina je o njemu počela da razmišlja još i pre nego što im se izgubila preplanulost koju su doneli sa plaže prošle godine.  Naime, veliki broj aranžmana sa znatnim popustima po pravilu se nudi tokom februara, pa je do tada već neophodno naći pravu destinaciju i zatvoriti finansijsku konstrukciju.

A onda se spreme čekovi, podignu krediti, traži agencija koja nudi mogućnost da karticom vaše banke plaćate na rate bez kamate i sve što ostaje je da prođe par meseci i dođe vreme za put.

A ukoliko imate komšije, kao ja, koji imaju kamp prikolicu i svake godine je parkiraju na istu lokaciju, u sred njive na stotinak metara od grčke plaže, pa još žele da vas povedu da zajedno ispijate piva i mezite grčku salatu u debeloj hladovini nekih 15 dana, onda je problem rešen.

Ali ne i za jednu od ženinih prijateljica. Njih dve, malopre pomenute, odlučile su da zajedno letuju ove godine. I dok jedna obožava kampovanje, druga se naježi pri samoj pomisli na komarce i bube. Slažu se u jednoj stvari – mora da se ponese barem kilo paradajza i mala plin boca na kojoj se svakog jutra kuva kafa, a na 45 stepeni krčka pasulj za ručak. Da idemo i mi, možda bih poneo i skaru da obrnem po koju pljeku i kupao u znoju na julskom suncu dok raspaljujem ćumur. A kum Marko bi našao rešenje da majstorski ohladi pivo na dvometarskim talasima Egejskog mora, kao što je to činio u srč hladnoj Vučjanki.

Šta je to što nas tera da svake godine granicu prelazimo nanovo natovareni džakom paprike koja se skuva u vrućem gepeku? Zašto ne letujemo kao sav normalan svet?

I svako iole realno sebi postavljeno pitanje ili zaključak opere morska voda kada na plaži čujemo razdragano pitanje mališana iz Kukulovca:

„Mama, mama, znaš šta je tata uzeo?“

„Šta, sine?“

„Uzeo da se kupa!“

Doduše, po povratku sa mora svako lepo sećanje na malo preplanule boje polako bledi, jer nas sačeka još nekoliko rata koje treba platiti i nova dilema – gde na more 2018? I kako ga platiti?