U Sarajevu u 91. godini preminula je Dara Sekulić, jedna od najvećih savremenih srpskih pesnikinja. Poznavaoci kulturnih prilika u Vlasotincu 90-ih godina prošlog veka sećaju se da je poznata pesnikinja Dara Sekulić živela 5 godina u ovoj varoši.

Već danas, sa vremenske distance od dvadesetak godina, možemo reći da suživot pesnikinje i gradića nije samo puka istorijska činjenica, već plodotvorna saradnja koja je nezobilazna u biografiji Dare Sekulić. U Vlasotincu je objavila pesničku  zbirku „Reč se igra“, koja je 2002. godine ovenčana nagradom Pečat varoši sremskokarlovačke.

 Dara Sekulić rođena je 1931. godine u Kordunskom Ljeskovcu u Hrvatskoj. Godine 1942. ustaše su joj spalile rodnu kuću, a nakon pogibije roditelja, živela je po internatima. Od 1953.  do 1992. godine živela je Sarajevu kada napušta ratom zahvaćenu Bosnu i kao izbeglica sa troje unuka dolazi u Srbiju. Na inicijativu prof. dr Stanislava Stankovića pesnikinja je prekinula beskućničko tumaranje i naselila se u Vlasotincu, gde joj je lokalna vlast na privremeno korišćenje dodelila stan. Time je počela i da učestvuje u kulturnom životu varoši.

Sarađivala je sa Kulturnim centrom Vlasotince i bila jedna od prvih učesnika manifestacije Pesnički čas – učiteljstvu u čast. Baš u to vreme književna javnost je ponovo skrenula pažnju na Daru Sekulić, jer joj je posle 25 godina (Nagrada Zlatna struna za 1972) dodeljeno značajno priznanje Zmajeva nagrada za 1997. Naročito je bila plodotvorna saradnja sa informativnim listom Vlasina, koji 2001. godine objavljuje pesničku zbirku „Reč se igra“, koja je ovenčana nagradom Pečat varoši sremskokarlovačke (Brankovo kolo) za 2002. Iste godine pesnikinja se vraća u svoj stan u Sarejevu, ali ona nije zaboravila gostoprimstvo Vlasotinčana.

To možemo videti iz odgovara na pitanje novinara Glasa Srpske (27.11.2008):

„U novije vreme, u naletu ratne pohare, živeli ste i podno Fruške gore, u Dečjem selu, a potom na jugu Srbije, u Vlasotincu. Ima li tragova tome u Vašoj poeziji?

Dara Sekulić odgovara: U mojoj knjizi „Zapisi o bilju i nama“, a to je za sada jedino moje prozno delo, godine koje sam sa troje svoje unučadi provela u Dečjem selu, u prelijepoj, Zmajevoj Sremskoj Kamenici, i u ubavoj varoši, gradiću Vlasotince, mogu se prepoznati – u nekoliko tih zapisa, u stvari priča. Zavoljela sam te gradiće, posebno Vlasotince, gde sam živela pet godina i gde sam napisala knjigu „Brat moj, Tesla“, šetajući pored prelepe Vlasine. Teška srca sam ga napustila i vratila se u Sarajevo, ali i Vlasotince će zauvijek ostati jedan moj mali zavičaj“.

Popularnost Dare Sekulić je porasla otkad živi u Republici Srpskoj, što se može videti iz brojnih nagrada koje je dobila: Nagrada Savo Mrkalj 2007, Nagrada književnih susreta na Kozari 2010, Kočićevo pero, 2011. I  Književna nagrada Aleksa Šantić 2012. Njoj u čast Emir Kusturica je organizovao manifestaciju Književnici sa Darom Sekulić. Tom prilikom predsednik književnog fonda Sveti Sava i književnik Nedeljko Žugić istakao je da „ona je ozbiljan pesnik, najveći živi pisac srpskog jezika i Balkana“. Tada je promovisana njena knjiga „Brat moj, Tesla“, koju je napisala u Vlasotincu.

Dara Sekulić ima 28 objavljenih knjiga. Iz njene izjave se vidi da joj je varoš na Vlasini ostala u lepom sećanju. Godine 2012. izašla je iz štampe zbirka pesama „Vlasotince je da se peva“, gde je ponovo objavljena pesma Dare Sekulić „Deci Vlasotinca“. I ovaj članak je dokaz da ima Vlasotinčana koji nisu zaboravili svoju nekadašnju sugrađanku. Ona je volela da se šeta pored Vlasine, a pisac ovog teksta družio se njenim unukom Darijom.