Iako je inkluzija ušla je u Zakon o obrazovanju još pre deset godina, njena implementacija u sve nivoe obrazovanja sporo teče pre svega zbog nedovoljne edukacije nastavnika, nepripremljenih škola. Nastavni kadar u školama uglavnom nije specijalizovan za rad sa decom sa smetnjama u razvoju, posebno sa učenicima koji imaju teže oblike smetnje, kao što je autizam ili Daunov sindrom. U školama gde se odvija inkluzija nema defektologa i logopeda, nema didaktičkih sredstava, profesori u odeljenjima sa 20 i više učenika nemaju vremena da se posvete samo jednom detetu sa smetnjama u razvoju, a nema ni pedagoških asistenata.
Dragana Stojanović je učiteljica u Osnovnoj školi “Kosta Stamenković“ u Leskovcu i članica Tima za inkluzivno obrazovanje u ovoj obrazovnoj ustanovi koju trenutno pohađa petoro dece po Individualnom obrazovnom planu (IOP-u). Iz svog iskustva navodi da učitelj, po definiciji, jeste sposoban da pruži podršku svakom detetu, ali nekada to prevazilazi granice stručnosti učitelja i tada je neophodna pomoć stručnjaka.
“Ideja jeste humana, ali u suštini je teško sprovodljiva u praksi. Dobro je da takvo dete bude u grupi svojih vršnjaka. To može da bude jako korisno i za drugu decu, da deca mogu da se uče tome da budu tolerantna i razviju osećaj solidarnosti i humanosti, da shvate da nismo svi isti i da imamo različite teškoće, da neko ima neke smetnje koje ga ograničavaju i sputavaju. To može da bude dobro za celokupno odeljenje”, ističe ova učiteljica.
Međutim, osim tog takozvanog humanog efekta, sve ostalo u sistemu inkluzije te dece jeste, kako objašnjava, Sizifov posao.
“Ali ako vam kažem da mi kao škola imamo samo jednog psihologa sa sto posto radnog vremena i pedagoga na pedeset posto jer smo pre par godina izgubili jedno odeljenje, pa po zakonu nemamo parvo na “celog” pedagoga, da nemamo logopeda, defektologa… Čitav tim je potreban da bi ta inkluzija funkcionisala kako treba”, kaže ona.
Škole i učitelji i nastavnici su, kako kaže, prepušteni sami sebi.
“Imamo mi podršku Specijalne škole za osnovno i srednje obrazovanje “11. oktobar” i njihovi defektolozi nam nude pomoć i mi je koristimo, ali to nije dovoljno. Vi morate da imate prisutne stručnjake tu svakog dana. U mnogim situacijama je to potrebno. Prosto, mnogo puta ne znate kako da priđete detetu, pogotovo ako ima dete neka posebna ograničenja, kao kada su neka čula u pitanju. To su jako osetljive stvari. Apsolutno je potrebno da neko ko je školovan za to kontaktira sa tim detetom, ko će znati na koji način da mu priđe, ko će imati vremena da posveti njemu”, dodaje.
Rezultati su, upozorava, polovični.
“To znači da se ne postiže onoliko koliki se trud zapravo uloži. Veliki se napor i trud uloži u tu decu i na kraju kada evaluirate to što ste uradili, vrlo često naiđete na to da morate da spustite ciljeve ili očekivanja jer dete ni to nije uspelo da realituje u tom periodu. Šta da vam kažem, dođemo na kraju do toga da imate dete u četvrtom razredu koje zna samo štampana slova i da broji do 20”, zaključuje Stojanovićeva.
Direktora ove škole zatičemo na hodniku, ispred jedne učionice, u razgovoru sa jednim od učenika koji pohađa nastavu po IOP-u. Pokušava da ga ubedi da uđe u učionicu i prisustvuje nastavi.
“Ali dete to ne želi. Do pre desetak minuta pokušavala je da ga ubedi majka kojju smo pozvali da dođe, ali ni ona nije uspela. Sve bi bilo lakše da imamo defektologa”, iskren je Goran Ristić.
Ranije je bilo mnogo više teškoća jer su roditelji odbijali da im dete pohađa nastavu po IOP-u.
“Ali sada je već drugačija situacija jer smo radili na tome da to roditeljima približimo i predstavimo kao jednu olakšicu i bolji put za njihovo dete”, kaže direktor.
Njegovo je mišljenje da bi za tu decu bilo najbolje da deo vremena provode u običnoj, a deo u specijalnoj školi.
“Ovako, kako je sistem inkluzije postavljen kod nas, po njemu svi gube”, zaključuje Ristić.
Kako kaže, sve su učestaliji predlozi njegovih kolega da se deo Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, koji se odnosi na inkluzivno obrazovanje, prilagodi faktičkom stanju, da se menja koncept, odnosno, da masovne škole u sklopu inkluzije pohađaju samo učenici sa najnižim stepenom smetnji u psihofizičkom razvoju, budući da specijalizovane škole imaju školovan kadar za rad sa decom u odeljenjima od 5 do 6 učenika, stručne kabinete, didaktička sredstva, senzorne sobe, fiskulturne sale i igrališta prilagođena potrebama marginalizovanim grupama dece i mladih.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Korak ka kompententnijoj inkuluziji“, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministartsvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Zar za 10 god koliko se primenjuje IOP nije moglo da se mrdne sa pocetne tacke
Da se svake godine po jedna sitnica menjala do sada bi bio postavljen sistem koji funkcionise. Trebalo je polako da se teziste sa specijalne skole prebacuje na osnovne kako bi se izvrsila reforma skolstva i ukinula ta ustanova koja je po meni kao logor. U ovom vremenu digitalne tehnologije sve vise dece ima potrebe za nekim vidom podrske tako da prisustvo defektologa i logopeda u skoli je po meni veoma bitno. A bitno je a mozda i najbitnije da se za decu kojoj je potrebna dodatna podrska utvrde koje su njihove mogucnosti pa tek onda pravi plan i program
Kako nastavnici ne iskoriste priliku da motivišu, da se preporuče da pokažu šta znaju i kad je loše da nude nove puteve saradnje. Uvek je neko drugi kriv, uvek je neko drugi odgovoran, uvek očekujemo pomoć sa neba. Zar nastavnici i roditelji stvarno mogu poverovati u jedinu istinu da samo defektolog ume da uvede dete u odeljenje i da nam je jedini problem inkluzija.
Da li je dete koje pohađa program po IOP 2 nekada nešto ukralo i ostvrailo materijalnu korist, da li nekoga vređaju i ponižavaju na internetu, zakazuju tuče, koriste nedozvoljene supstance, vrše vršnjačko nasilje…
Nemojte od jednog slučaja praviti praksu već se pobrinite da izuzetak postane izuzetan primer dobre prakse.
Ovde se radi o vrlo ozbiljnoj temi da bi se komentari čitalaca sveli na kritiku direktora. Ni jedan direktor, ma ko to bio, ne može svima ugoditi, posebno kolektivu i roditeljima, a posebno ne Leskovcu i Leskovčanima. Takav smo narod. Moje dete ide u školu gde je Ristič direktor i ja sam sasvim zadovoljan, moja sestričina ide u školu Trajko Stamenković i njeni roditelji su sasvim zadovoljni direktorom Sunčicom, koju ste pre nekoliko dana takođe ovde pljuvali. To dvoje direktora su pravi zaljubljenici u svoj posao, ali šta ćete, svetu se ugoditi ne može.
A gde je novac iz EU fondova za pedagoske asistente? Zasto o tome ne pricaju direktori? Pojela im jezik maca?
Inkluzija je totalni promašaj, kako teorijski, tako i praktično… Sigurno će me većina osuditi, ali moram da citiram: „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi.“ Cilj obrazovnog sistema je da „proizvodi“ ljude, sposobne za realni život. Za to je potrebno da postanu zrele ličnosti i da imaju dovoljno znanja iz različitih oblasti. Čini mi se da oni koji su postavili ovakav sistem, a još više ovi koji ga „održavaju“, mnogo toga nisu imali u vidu… Učenici (svi!) i prosvetni radnici su dovedeni u situaciju da imaju gvozdenu kuglu, privezanu za nogu, a trče maraton… Posebna priča je selekcija i obrazovanje prosvetnih radnika…