Od ukupno 375 učenika Tehničke škole u Vladičinom Hanu od prvog do četvrtog razreda, ove školske godine po individualnim obrazovnim planovima radi njih desetoro. 

Među maturantima nema ni jednog, u četiri odeljenja prvog razreda samo jedan a ostali su na drugoj i trećoj godini, s tim što na smerovima trećeg stepena niko ne radio po IOP-u.  Ranijih godina a posebno u prvim od uvođenja inkluzije, bilo ih je više.

Kako kaže pedagog škole i profesor filozofije, Lovorka Dragojlović Jović, inkluzivno obrazovanje se svelo na administraciju a Tehnička škola, sa svojim smerovima i obrazovnim profilima,  je specifična. Ponekad nije lako ni profesorima da se snađu – kako stručne predmete prilagoditi deci u inkluzivnom obrazovanju. Zbog toga se zaposleni snalaze kako da rade sa učenicima koji imaju problem u savladavanju nekih predmeta, ili pojedinih oblasti u njima, bez mnogo birokratije i papirologije, jer škola nema pedagoškog asistenta ni psihologa, što bi bilo neophodno za realizaciju inkluzivnog obrazovanja.

„Tamo gde nije neophodno, ne praktikujemo IOP, jer ostala deca, na onu koja rade po posebnim programima,  gledaju drugačije. Tamo gde mora, odredi se IOP. Mi ove školske godine imamo 10 učenika u inkluzij“i, kaže za juGmediu naša sagovrnica.

Inkluzija, za nju, kao pedagoga, nije srećno rešenje, jer je svako tumači na svoj način. Posebno, kada su u pitanju srednje škole, jer one su prvenstveno obrazovne, pa tek onda vaspitne ustanove i nisu obavezne.  A u i SŠ ima učenika koji loše stoje sa čitanjem i pisanjem, pa čak i računanjem.  Tada se postavlja ono pitanje od početka, kako da profesor takvim đacima prilagodi stručni predmet?

Nastavnički kadar je prošao kratku obuku, ali ostaje nedoumica  da li je to dovoljno.  Naime, predškolske ustanove, kao ni škole – osnovne i srednje, nisu  jedno te isto, ali zakon i ne pravi neku razliku, samo je važno da je uvedena – inkluziju. Nastavnički kadar je , deceniju nakon stupanja zakona na snagu,  često u dilemi  kako da postupi u pojedinim situacijama, tim pre što nedostaju ili uopšte nema padagoških asistenata.  Stoga se čini da su u trci za evropskim standardima, naša država i njene institucije po ko zna koji put nametnule još jednu novinu društvu a da pri tom same nisu obezbedile adekvatne,  ili evropske,  standarde za realizaciju.

„Možda bi sve bilo drugačije kada bi srednje škole bile obavezne.  Činjenica je da od kada postoji inkluzija, definitivno postoji jedno nerazumevanje u toj priči – jer i zakon i profesori kažu da srednjoškolsko obrazovanje nije obavezno. Čak i mlađi profesori imaju problem sa inkluzivnim obrazovanjem. Pojedini učenici ne mogu da isprate stručno obrazovanje. Kako će, recimo,  programirati i kako da predavači svoje stručno znanje svedu na nivo koji takva deca mogu da shvate? Da li će neko napredovati, ili ne, ne zavisi od toga da li će individualni obrazovni plan biti stavljen na papir, već samo od volje i zalaganja profesora. Zbog toga i tamo gde nema IOP-a, sa nekim učenicima rade individulano a rezultat je da nemamo ponovaca,“ kaže ona.

Ona ističe da Tehnička škola ima dosta đaka sa porodičnim problemima:  počev od siromaštva, alkoholizma pa do nasilja u porodici. U takvoj sitauciji mnogima je, ako ne stalno, ono barem povremeno,  potrebna i dodatna pomoć predavača da savladaju nastavni program.  Stoga, strogo pridržavanje Zakona o inkluzivnom obrazovanju sigurno, kada se radi o Tehničkoj školi u Vladičinom Hanu, nije neophodno, barem kada je birokarstki deo posla u pitanju.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva