U MORU institucija na kojima leže države, mi imamo jednu koja odoleva svemu. Dok se ostale urušavaju ekonomskim krizama, ona opstaje kao jedna od poslednjih šansi, poslednjih čuvara jednog društva. U njoj se nalazi znanje koje se vekovima prenosi sa kolena na koleno. Nastala je prirodnim putem, evoluirala zbog potrebe za boljim sutra.

U mnogim zemljama ne postoji kao takva. Nije ni da neko hoće da je sruši. Ipak, dolazak drugih kultura kod nas počinje da je nagriza.

Kao retrovirus, nađe način da premosti nedostatak. I dalje se ne da, nosi na leđima svoj teret.

STRIC.

Moj se zove Zoki. U stvari se zove Zoran , ali ja ga nikada nisam zvao po imenu.

Po njemu pamtim detinjstvo.

On mi je utkao prvo samopouzdanje. Od malena je na mene gledao kao na odraslu osobu, sebi ravnog, birao reči, servirao lekcije ne lomeći mi duh. Mozda i najvažnije, naučio me da delim život sa drugima u svakom smislu tih reči.

Sam si ništa, to je govorio.

Zbog njega nikada ne obaram glavu, mogu da kažem sve, svima, pravo u lice.

Niko ne voli kao roditelj, ali ta ljubav zna debelo da razdrma kantar kojim nas pripremaju za život. Kada imate nekoga pored sebe, ko na vas gleda kao otac a racionalnije rasudjuje o vašim dometima, racionalnije vam otežava situacije i daje pomoć, na svom primeru pokazuje moralno ponašanje, onda se možete nadati i većim šansama da vaša ličnost na kraju odrastanja i zaliči na čoveka dostojnog poštovanja.

Ima dva sina, a nas je bilo još troje dece, nikada nisam osetio neku prednost. Nikom je nije davao, svima je otežavao. Ali, dozirano, polako, da uvek isplivamo na kraju.

Znao je kakav je život.

Da pravda nikada ne dolazi sama, moramo se za nju boriti. To je važno štivo. Nema pravde je fraza koju koriste samo lenji. Usadio mi je nešto i što može da se podvede kao “ too proud to beg, too dumb to steal” .

Svi dečaci imaju snove o lošim momcima, skupim automobilima i lepim devojkama. Iako sam imao veliki potencijal da krenem u tom smeru, otac mi je umro kada sam bio osmi razred, bilo je vreme devedesetih, inteligentan, sa facom koja je mogla da zastraši a i da zavede, kada god bi imao priliku da razgovara sa mnom, govorio bi mi da sam nesbosoban za to.

Sa takvim savršenstvom da me je na kraju ubedio.

Možda sam mu ja tada i zamerao, bilo mi je krivo što mi ne daje vetar u leđa već me tera na neku drugu, meni u to vreme potpuno nepoznatu stranu. Međutim, kada sada pogledam svoj život, shvatam da ne postoji način na koji bih se ja njemu odužio.

Žao mi je samo nekih pokojnih drugova i onih koji sada žive od danas do sutra, a bili su veliki talenti za mnoge stvari, što nisu imali svog Zokija.

Pre nešto manje od godinu dana i ja sam postao stric. Daleko je moja Helena pa se nadam da ću mnogo više uživo nego preko Skajpa da ispunjavam svoju dužnost. Dužnost koju sam shvatio prilično ozbiljno i mnogo šire, trudim se da znanje prenosim i na druge, na decu u svom okruženju, pa i na odrasle.

Nažalost, moja su se viđanja sa stricem proredila. Počela su da se svode na telefonske razgovore.

Živi u Resniku. Dete Jugoslavije, radio je u IKL-u, prošao svu bedu pljačkaških privatizacija, uzdigao se, prešao preko svega i radio kod privatnika. Dočekao je i penziju ove godine. Ono što je bitno, pogled je i dalje pod pravim uglom. Ne pada. On svoje odrađuje kako treba.

Zoki, hvala ti.