LESKOVAC – Ulogama Blanš u „Tramvaju“ i Irine Arkadine u „Galebu“ postavila je nove glumačke standarde na leskovačkim daskama koje život znače, tvrde poznavaoci pozorišta.

Da se slučajno pre 15 godina nije zaljubila u glumca i reditelja Stanislava Grujića, možda Leskovac nikada ne bi imao tu privilegiju da ova rođena Kragujevčanka bude deo njegovog glumačkog ansambla.

Ne damo da nam zli jezici kvare porodičnu sreću

I dok se njoj u pozorištu oduševljeno aplaudira i po deset minuta nakon svake odigrane predstave, zli jezici pokušavaju da umanje izvanredan talenat i predan rad ove glumice rečima da takve uloge, o kojima pojedinci samo sanjaju, možda nikada dobila ne bi da joj suprug u međuvremenu nije postao direktor pozorišta.

Ona vrdi da leskovačko pozorište rađa ljubav, a zle komentare ostavlja u mraku „da se među sobom pojedu“.

„Ti komentari su bili potpuno očekivani još pre dve i po godine kada smo saznali da će postati direktor. Tada mi je Stanko rekao da ću ja biti ta na kojoj će najviše da se lome koplja. I bio je potpuno u pravu. Sećam se toliko besanih noći koje sam provela razmišljajući o zlim komentarima, pa baš čitalaca sa vaše Jugmedie… Onda sam shvatila da, na žalost, takve zle komentare pišu uglavnom ljudi koji su neostvareni u svojim životima i još se kriju iza lažnih imena. Bilo je teško boriti se sa svim tim ali smo onda shvatili da ne smemo naš porodični mir i sreću da ugrozimo zbog nekih ljudi koji nisu bitni nama u životu. Prestali smo da se bavimo time i radimo svoj posao kako najbolje znamo i umemo i jedino to može da donese dobre rezultate“, iskrena je Suzana Grujić.

Njen trinaestogodišnji  sin Petar je dete glumaca i već je stao na daske koje život znače. A o tome kako on proživljava svaku ulogu svojih roditelja, o tome kako se Suzana zaljubila i postala Leskovčanka, pogledajte ovde:

Sve što radiš biće dobro ako u to uložiš 100 posto sebe!

A rezultata ima na pretek, poput nagrade za najbolju glumicu Festivala „Joakim Vujić“ pre dve godine.

„Lepo je čuti kada ljudi kažu za vas da ste dobar glumac. To prija, kao i priznanja koja se za to dobiju. Ja sam ipak žena koja ima 40 godina, iza sebe 15 godina radnog iskustva, i ne bih smela sebi da dozvolim da poletim. Samo se trudim da sve što radim, radim iz petnih žila i sa 100 posto snage i posvećenošću koja je neophodna da bi se čovek bavio glumom. Posvećenost i istinitost onoga što se izgovara na sceni je nešto što je najvažnije i to je jedino što me interesuje. Drago mi je kad publika prepozna tu uverljivost“, kaže ova glumica.

Fali nam mjuzikl

To je ono što bi volela sledeće da radi. I misli da je san svakog glumca da učestvuje u jednom takvom megalomanskom projektu.

„Zbog toga je to i mnogo skupo. Bilo je ideja da nešto napravimo sa muzičkom školom, ali je sve ostalo na zamisli. Bila bih presrećna kada bi se to ostvarilo. Ipak, mjuzikli su odgromni projekti sa živom muzikom na sceni i petnaestak ili dvadeset lica koja moraju da znaju da pevaju i igraju. Ako neko uspe da skupi sve te talente na jednom mestu i obezbedi sredstva da se tako nešto postavi na sceni, ja bih bila presrećna„.

Kaže da je najbitnije imati cilj u životu i stremiti ka tome da ga ostvarite.

„Mi smo svi na ovom svetu da bi se bavili nekim poslom. Ko veruje u Boga on će reći da mu je Bog odredio da se bavi nečim. Ko ne veruje, opet ima neki svoj cilj u životu.  Kada napunim 50 godina tada ću se okrenuti iza sebe i pogledati da li sam uradila ono što sam htela“, zaključuje Suzana Grujić.

Dragan Marinković