Aleksandar Vidosavljević je pravi primer da je život neprekidna borba. Iako je u invalidskim kolicima, to ga nije onemogučilo da se školuje. Nakon završene Gimnazije ,,Stevan Jakovljević“ u Vlasotincu, stekao je diplomu master filologa srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Književnik, mladi čovek sa posebnim potrebama

Znate… završio sam fakultet. Postao sam master srbistike. Sanjao sam – ne slavu, ne novac – već da budem čovek od reči. Da služim znanju. Da živim dostojanstveno. Volim reči. Priče. Ljude. Ali život me je naučio da između sistema i stvarnosti postoji prazan prostor. Prostor u koji često padnemo mi – oni koji nose etiketu „osobe sa posebnim potrebama“.

Pitao sam se: zašto sam se školovao, ako sam svrstan samo kao „invalid“? Ne žalim. Učiti je bila ljubav. Ali nakon svega – diploma mi nije bila ulaznica, već dokaz da ni trud, ni znanje – nisu uvek dovoljni kad te gledaju kao „manje sposobnog“.

Nisam sam. Mnogi od nas žive ovu priču. U svetu koji priča o inkluziji, ali ne gleda srcem. U svetu gde ti vrata ostaju zatvorena – ne zato što ne kucaš, već zato što ne vide ko si.

A ipak… nisam se slomio.

Imao sam svetla u mraku. Ljude koji su me videli. Profesore koji su mi dali glas kad sam ćutao. Prijatelje koji su me čuvali kao retku knjigu.

Ali i ta svetla su često… privremena. Projekti na određeno. Ugovori koji ističu. Kao da je naša vrednost ograničena vremenom.

Živim na ivici. Ne dramim. Samo vam pričam. Svakog dana moram da dokazujem da vredim. Kao da samo postojanje nije dovoljno. Ali znam ko sam. I znam da niste svi isti. Znam da me neki od vas već vide. I za vas – hvala.

Moja vizija nije utopija. Ja ne sanjam svet bez prepreka. Već svet u kojem se ne sramimo da pomognemo. U kojem se čovek gleda u oči – a ne u papire.

Ljubav nije slabost. Empatija nije sentiment. To je snaga. To je način da preživimo – zajedno.

Ne tražim mnogo.

Samo… da nas vidite.

Jer mi već jesmo tu.

Penzioner

Znaš… ljudi kad te vide u kolicima, ili kad čuju da si u penziji, gledaju te kao da si se već parkirao na kraju sveta. Kao da je život bio auto-put, a sad si na nekom rđavom parkingu… ispod lampe što trepće.

A ja im kažem — e ne, druže. Sad tek počinje. Znaš kad sam prvi put pročitao „Čekajući Godoa“? Sedamdeset četvrte. A shvatio sam ga — tek sad. Čekanje? Čekamo mi celog života nešto. Platu, priznanje, slobodu, ljubav… A kad ostariš — više ništa ne čekaš. Samo sedneš… i počneš da slušaš, da gledaš, da čitaš kako treba. Kako treba! Ne da preletiš stranice, nego da ih osetiš kao korake na groblju — tiho, sa poštovanjem.

Ovi mladi misle da je čitanje za škole. A ja ti kažem — najbolje čitanje dolazi kad prestaneš da žuriš. Kad ti srce ima vremena da oslušne reč. Ja sam sad u knjigama našao društvo kakvo nijedna kafana nije mogla da mi da. Bez dima. Bez galame.

Samo misli, i smejem se. Da, smejem se!

Starost, prijatelju… i invalidnost, nije kraj. To je kao kad okreneš novu stranicu. Samo što ova — miriše na nešto dublje. Kao stara hartija iz neke biblioteke što ti je godinama bila pod nosom, a nisi je video. I zato smo ovde. Ne da brojimo dane, nego da živimo reči. Da se nekako vratimo sebi… kroz druge. Kroz razgovor. Kroz knjigu. Kroz smeh. I da dokažemo — da život, pravi život, ne počinje mladalačkim korakom. Nego zrelim pogledom.

Ključna poruka moje priče je ideja da: „Invalidnost i starost nisu kraj— to je prilika za novi početak u kulturi, znanju i zajedništvu.“

Želim da vidim ljude sa posebnim potrebama i starije ljude kako se smeju, diskutuju, analiziraju knjige, pevaju, i pokazuju da intelektualni život ne miruje s penzijom. Da penzija nije samo povremena kafanska zabava, na kojoj niko nikoga ne sluša niti čuje, sa istom glasnom muzikom, lošom hranom i sve slabijim pokretima.

Želim književni klub za takve ljude pune događaja i iskustva u ambijentu tihe muzike, tematskim knjigama i lakim zalogajima, gde bi učestvovali u analizama i diskusijama. Gde bi penzioneri sa bogatim iskustvima — nastavnici, profesori, umetnici govorili o znanju, životu, starenju, humoru, pa i smrti, ali s vedrinom. Neka šire poruke da: „Najlepše godine za čitanje počinju kada ti želiš” i da je „Vreme da život dobije novu stranicu“.