Preci Sabrine Jakupović i njenog supruga vekovima su živeli na Kosovu i Metohiji. Rođena je u selu Magura, u opštini Lipljan – mestu u kojem su zajedno živeli ljudi različitih vera i nacija. Njen otac bio je Musliman, majka Crnogorka, a suprug pravoslavni Srbin. Njene kuće u tom nekada pitomom selu više nema. Ostala je samo bolna uspomena na terasu koja „visi“ iznad zgarišta – i sećanja na vremena koja su nestala u ratnom vihoru.

„Za nas je rat na Kosovu počeo još 1995. godine. Ono što se desilo 1999. bila je samo završnica“, počinje Sabrina svoju potresnu priču za Jugmediu.

Sabrinu Jakupović upoznali smo prilikom dodele pomoći za kupovinu motokultivatora. Skromna žena, u čijim se očima preplavljenim emocijama mogla nazreti radost – jer iako već 26 godina sa porodicom živi u Leskovcu, tek je pre dve godine dobila svoj prvi pravi dom: kuću u selu Bratmilovce, poklon Komesarijata za izbegla i raseljena lica.

„Punih 22 godine proveli smo u privremenom smeštaju u zgradi stare škole – muž, ja, naše dvoje male dece i moji roditelji. To nije bio dom. Nismo imali osnovne uslove za dostojanstven život“.

Uprkos svemu, porodica je opstala zahvaljujući ljubavi i međusobnoj podršci. Deca, danas odrasli ljudi, izrasla su u uspešne, obrazovane i saosećajne osobe.

„Naš sin je danas lekar u Beogradu, jedan od najboljih studenata svoje generacije, sa prosekom 9,75. Specijalizira anesteziologiju. Ćerka je pri kraju studija francuskog jezika i književnosti u Beogradu. Sa te strane – srećni smo. Konačno imamo svoj dom, kuću sa dvorištem i plastenikom. Ovaj motokultivator će nam mnogo značiti“.

Ali nijedan dan ne prođe, a da se ne seti sela iz kog je potekla. Sela Magura. Detinjstva kada se nije pitalo ko je koje vere, već ko zna bolje da se igra i pomaže.

No, osmeh ove žene, koja je sa samo 20 godina bila prinuđena da pobegne u nepoznato, brzo nestane s lica. Pojavi se tuga, glas zadrhti.

„Naša kuća je zapaljena odmah nakon što smo otišli. Moj otac nikada više nije hteo da kroči u Maguru. A ja… ja jesam bila. Bolje da nisam. Zidovi kuće su još stajali, ali su i oni uskoro porušeni. Ostala je samo terasa da ‘visi’ u vazduhu. Kao avet. Taj prizor me i danas proganja. Ispod kuće imali smo veliki voćnjak. Posekli su ga. Ceo. Nije ostalo ni drvo. Niti automobil – nismo stigli ni da uđemo u njega kad smo bežali. Samo najličnije stvari poneli smo sa sobom. Zašto su posekli voćnjak? Šta im je on smetao?“, pita se Sabrina, tiho i mirno – kao neko ko je ovu priču ispričao bezbroj puta, ne bi li makar deo bola izbacio iz duše.

Njen otac je pokušao da traži povraćaj imovine, nadoknadu za kuću i zemlju. Odgovoreno mu je da „tada nije bilo države“, da institucije nisu funkcionisale. Tako je prekinuta svaka veza sa rodnim mestom.

„Kada sam poslednji put bila, videla sam da je neko u našem dvorištu podigao zgradu, sve ograđeno. Nisam želela da se raspitujem. Nije imalo svrhe“.

Na pitanje da li bi se ikada vratila da živi na Kosovu, odlučno odgovara:

„Nikada. I ne bih dozvolila ni svojoj deci da o tome razmišljaju. Možda… kada bih znala da bi sve bilo kao što je bilo pre 1995. godine. Ali to su samo pusti snovi“.

Pet godina stresa, bežanje iz doma i 22 godine života bez osnovnih uslova ostavili su traga – i na zdravlje, i na dušu. Bilo je bolesti, odlazaka kod lekara, borbi koje su se vodile bez svedoka.

Ipak, Sabrina danas ima dom. Ima plastenik, i motokultivator. Ima supruga, decu, nadu. Njena porodica je njeno najveće bogatstvo.

„Naša deca znaju kroz šta smo prošli. Oni su živeli naš život. Ali uvek smo ih učili da ne mrze. Da znaju šta se desilo – ali da praštaju. I da idu dalje, uzdignute glave“, kaže ova hrabra žena – majka lavica, stub kuće, koja je svoje novo gnezdo svila sa voljenima na periferiji Leskovca.

O selu Magura (opština Lipljan)

Magura je malo selo u opštini Lipljan, južno od Prištine. Pre rata u njemu su živeli Srbi, Albanci i pripadnici drugih zajednica – često u mešovitim brakovima. Selo je poznato po mirnom suživotu sve do sredine 90-ih. Tokom i nakon NATO intervencije 1999. godine, mnoge kuće su uništene ili spaljene, uključujući i one čiji su vlasnici bili mešovite ili nealbanske porodice. Magura se danas nalazi u sastavu Kosova pod administracijom UNMIK-a, a veliki deo srpskog stanovništva nikada se nije vratio.