Tezga na leskovačkoj Zelenoj pijaci prepuna polovnih stvari koje se prodaju za svega 100 dinara. Ljudi prođu, pogledaju i nastave dalje, a dvadesetdvogodišnja devojka promrzla u crvenom džempiriću stoji u uglu i nada se da će danas da zaradi barem 500 dinara kako bi ocu mogla da kupi lekove i produži mu život bar još jedan dan.

Dušica Turakov, nakon što je pokucala na sva zatvorena vrata, radila na crno kod nekoliko poslodavaca i ucenjivana time da se učlani u političku stranku da bi dobila posao, prinuđena je da prodaje ono što joj poklone drugarice ili prijatelji, da preživi, da je sa bolesnim roditeljima ne izbace iz kuće, da pokuša da plati račune i vrati dugove u kojima je do guše.

Isuviše popijenog pelina za jednu mladu devojku čiji su problemi počeli još dok je bila srednjoškolka i koju je život pretvorio u leskovačku devojčicu sa kutijom šibica, iako ih ne prodaje. Ovo je njena priča:

„Kada smo ostali bez krova nad glavom i postali podstanari, živeli smo od očeve invalidske penzije koja je svega 8.000 dinara. Pravo na materijalnu pomoć nikada nismo uspeli da ostvarimo jer ni jedan stanodavac nije želeo da nam prijavi prebivalište. Majka bolesna i nemoćna da radi. Otac je otišao u Zrenjanin da čuva krave na nekom imanju kako bi nas prehranio“, priseća se ova devojka.

VRŠNJAČKA SUROVOST

Dušica je tada krenula u Poljoprivrednu školu u Leskovcu i doživela pravi vršnjački teror samo zato što je siromašna.

„Imala sam drugarice u početku. Stalno su me terale da izlazimo i ja sam morala da počnem da ih izbegavam jer nisam imala para niti srca da tražim od mojih da mi daju za izlaske kada sam znala kako živimo. Onda su one počele da me gledaju drugačije. Na kraju i da me prozivaju i rugaju mi se. Samo zato što nemam para“, nastavlja da nam priča svoju ne tako daleku prošlost Dušica, za ledenom tezgom dok joj prilazi mušterija.

Njen ostareo pogled, išiban surovim životom, na trenutak se bistri u nadi da će neko da kupi farmerice sa tezge koje koštaju samo 100 dinara.

BOKS KAO SPAS

Četvorogodišnju srednu školu je završila sa odličnim uspehom: opšti smer. Na ismejavanja u razredu se trudila da ne obraća pažnju , ali je bes sakupljala u sebi.

„Bio mi je osamnaesti rođendan. Roditelji su nekako prikupili hiljadu dinara i dali mi ih kao rođendanski poklon. Dugo sam razmišljala šta da uradim sa nima i odlučila da počnem da treniram boks“.

Iako je članarina koštala 1.200 dinara, vlasnik „Jugboksing“ kluba u Leskovcu je odlučio da trenira ovu devojku za manje para.

„Mnogo mi je pomogao. Kao i sam sport. Uspela sam da izbacim sav bes iz sebe. Obožavala sam da idem na treninge“.

A onda je i ta mala sportska oaza i njen izlaz iz surovog sveta morao da se zatvori.

BEZOSEĆAJNE GAZDE

Na treninge više nije mogla da odlazi jer je počela da radi na crno u jednoj trgovini od jutra do mrka za svega 17.000 dinara.

„Nije mi bilo teško jer sam htela da radim i nadala se da ću tom platicom da pomognem roditeljima. Ali plate ni posle tri meseca nije bilo“, tvrdi.

Kada je zatražila platu, gazda joj je rekao da uzme sa rafova robu u protivvrednosti onoga što joj duguje.

„Nakon toga sam se zaposlila u pekari za dve hiljade manju platu. Tamo je bilo još gore. Kada sam potražila novac od gazde prebacio me je u proizvodnju. Tamo sam doživela neviđenu torturu od starijih radnica, a gazdarica je očekivala da čistim i njenu kuću“, priča devojka.

„UČLANI SE I DOBIĆEŠ POSAO“

U međuvremenu, obijala je prag i Nacionalne službe za zapošljavanje.

„Nema posla za koji nisam predala CV. Bila na svakom sajmu zapošljavanja i nišza. Na kraju su mi dali savet: Dušo, učlani se ti u vladajuću partiju i možda ti i pronađu posao“, priseća se saveta svog poslodavca za koga tvrdi da je znao da ona radi na crno.

KAD SE ŽIVOT PROMENI IZ KORENA

A onda joj je vest o ocu, koji je i dalje uzgajao stoku u Zrenjaninu, promenila ceo život.

„Javili su mi da je otac imao infarkt i da je prebačen u zrenajninsku bolnicu. Nakon toga prebacili su ga u Leskovac. Tu mi je doktorka saopštila da moj otac ima teško oboljenje i da jedino transplatacija srca može da mu pomogne, ali da se ta operacija ne radi u Srbiji“, priča kroz suze Dušica.

Oca u bolnici obilazi svakodnevno.

„Ja bih za njega dala svoje srce da mogu, a sad na pijaci pokušavam da zaradim neki dinar kako bi mu obezbedila lekove. U subotu sam zaradila 2.000 i morala sam sve da dam za dug za vodu i ponovo mi ništa nije ostalo“, dodaje.

Na tržištu rada u Leskovcu na posao čeka 17.000 ljudi. Od toga 60% su oni mlađi od 35 godina.

NE TRAŽI MILOSTINJU

Dvadesetdvogodišnja Dušica ne traži milostinju već osnovno pravo na rad i normalan život.

„Meni ne treba socijalna pomoć već želim da radim. Mlada sam, prava, zdrava i vredna. Ne mogu više da slušam savete da se učlanim u stranku ili da se udam pa da tako rešim svoj problem. Moj problem je što nemam nikog ko može da mi završi preko veze neki normalan posoa. I pitam se, kakvu to budućnost obećavaju mladima u ovoj zemlji ako im „ispod tezge“ preporučuju brak ili stranačko poltronstvo?“, pita se razočarana mlada devojka koju ostavljamo na hladnoći kraj zarđale tezge u nadi da će danas zaraditi barem tih 500 zacrtanih dinara.