BEOGRAD/LESKOVAC – U šestoj godini sam na prilično ružan način saznao da sam usvojen, pričau svojoj ispovesti za „Večernje novosti“ dramski pisac Željko Hubač, koji je odrstao i školovao se u Leskovcu.

Priča o identitetu dvoje dece koja se prezivaju Krstić i određena su životom Srba na Kosovu (bez obzira na biološko poreklo), ispričana je u uzbudljivom komadu „Berlinski zid“, koji će premijerno biti izveden 9. marta u Beogradskom dramskom pozorištu. Njen autor je Željko Hubač, dramski pisac, novinar, glavni urednik „Pozorišnih novina“ i direktor Drame Narodnog pozorišta.

To je ono što o Hubaču znaju beogradski pozorišni krugovi, a zna i publika. U njegovoj biografiji moglo bi da piše i apsolvent fizike, bivši student elekronike, keramičar… To je već ono što zna uži krug ljudi, a samo malobrojni – da je „Berlinski zid“ priča koja ga se duboko, lično dotiče…

– Mene je rodila Muslimanka, napravio Hrvat. Odgajali su me i jedini pravi roditelji bili Čeh i Srpkinja. Govorim srpskohrvatskim jezikom, živim u Srbiji i osećam se Srbinom – kaže, za „Novosti“, na početku ove izuzetne životne ispovesti, Željko Hubač. – Priču o identitetu nikada ne vezujem za veru i naciju već za ljude koji nas određuju. U mojoj prvobitnoj krštenici pisalo je ime žene koja me je rodila, a na mestu oca velika prazna crta. I datum rođenja 19. jul 1967. godine.

SUSRET SA AMIDžOM

– APSOLUTNO nikad nisam želeo da dovodim u pitanje za mene nepobitnu činjenicu da su Žiža i Vili moji otac i majka. Nikad nisam imao ni želju ni znatiželju da upoznam nekog iz biološke familije. Prvi put sam pre nekoliko godina, na jednom pozorišnom gostovanju u Zenici, sreo čoveka koji mi se predstavio kao moj ujak, amidža. Mlađi je od mene. Prijatan, fino vaspitan, rekao je da se godinama pitao šta je sa mnom i želeo da mi, ako treba, pomogne. Saznao je o meni iz jedne TV emisije. Tom prilikom mi je rekao i da je moja biološka majka živa. Ali taj kontakt nisam razvijao dalje. Roditelji su već bili mrtvi, da nisu, možda bih o tome s njima razgovarao. Ovako, činilo bi mi se da sam ih na neki način izdao…

Svet je ugledao u tuzlanskoj bolnici, ali, kako kaže, pošto je bio dete „kaurina“ (nemuslimana), mlada žena koja ga je rodila nije smela da se s bebom vrati kući, u Zenicu. Ostala je da radi kao konobarica u tuzlanskom pozorištu. Željko je naknadno saznao da ju je mladić ostavio i ubrzo potom poginuo u saobraćajnoj nesreći:

– Upravo u to vreme moja mama Žiža, koja dugo nije mogla da ima dece, bila je u šestom mesecu trudnoće. Kao glumica, (inače prvakinja Zeničkog pozorišta) igrala je i dalje. Nažalost, slučaj je hteo da na probi Jovana Bate Putnika,velikog jugoslovenskog reditelja, padne s proscenijuma. Ostala je bez bebe i mogućnosti da ikada više zatrudni…Pošto je Zenica mala sredina, konobarica je u Tuzli čula za ovaj slučaj i ostavila me je jedne nedelje, rano ujutru, na pragu roditeljskog stana. Imao sam četiri meseca. Po priči mojih roditelja, ta nedelja bila je i jedini dan kada sam bio sasvim miran. Sutradan, mama Žiža i tata Vili odlučili su da me usvoje i odveli me u bolnicu da provere zdravstveno stanje.

Kod mališana je otkriven juvinilni šećer i prepisan mu je insulin. Ali to nije pokolebalo Hubače. Majka je ušla u bitku za dečakovo zdravlje, nije mu davala insulin, već ga je podvrgla strogoj dijeti. Kada je malo porastao i mogao da jede samo ražani hleb kojeg nije bilo u Zenici, tata je zbog hleba svakog drugog dana putovao u Sarajevo. Sve je bilo podređeno njihovom nasledniku.

– Ali, zbog žene koja me je rodila, roditelji su rešili da se odsele iz Zenice u mojoj šestoj godini. Naime, njena porodica je zbog stida u toj maloj sredini poželela da me vrati. Moji su odlučili da se presele u Leskovac, jer je tata, novinar po zanimanju, dobio ponudu da u tom gradu otvori radio-stanicu, kao što je to prethodno već učinio u Puli i Zenici. U Leskovcu su živeli i njegovi roditelji, inače predratni vlasnici fabrike tekstila koja se zvala „Gustav Hubač i sinovi“. U šestoj godini sam i na prilično ružan način saznao da sam usvojen… Majka me je poslala u prodavnicu da kupim vinsko sirće, koje sam ja zvao svinjsko sirće. Bila je gužva, prodavačica nervozna, a ja dosadan. Sto puta sam ponovio:“ Teto, teto, dajte mi svinjsko sirće!“ U jednom trenutku se osvrnula i rekla: „Beži mali, tebe je majka našla na đubrištu.“

Željko je uplakan došao kući i sve ispričao majci. Sačekala je oca, a onda su mu saopštili da je usvojen. I dalje je neutešno plakao, dok ga majka nije upitala: „Znaš li još nekog takvog u vrtiću, zgradi, gradu?“ Odmahnuo je glavom. Rekla je: „Vidiš, ti si poseban.“