Ako postoji neko ko se brzo i efikasno prilagođava neizvesnim promenama u svetu, to je onda poslovni svet. Čini se da, ovakvo dinamično okruženje koje čini rat u Ukrajini, politička, ekonomska i socijalna previranja, ubrzano se širi i maligno zahvata ceo svet.

Ipak, preduzeće nekako pronađe novi marketinški trik kojim će prodati baš ono što nam treba. I nije slučajno da se, usled neefikasnosti kapitalističkog sistema, malo-pomalo razvija nežnija –soft skill veština u poslovanju.

Govori se o novim pristupima u poslovnom komuniciranju,  uvažavanju različitosti, većem uključivanju žena na vodećim rukovodećim radnim mestima, uvažavanju potreba zaposlenih i potrošača. Osluškuju se potrebe poslovne zajednice.

Preplavljuju nas naslovi poput etičnosti, morala, poštenja, iskrenosti u poslovnom svetu. Podilazi se potrošaču lepim rečima i manirima. Usvaja se igra zavođenja kupaca. Potencira se društvena odgovornost preduzeća. Termin kojim se objašnjava da preduzeće nije samo entitet koji ostvaruje profit, već i deo društvene zajednice, koje kao takvo daje neki svoj društveno korisni doprinos okruženju u kome posluje.

I danas je možda više nego ikad potrebna ovakva poslovna orijentacija. Ipak, postavlja se pitanje: Da li je zaista tako? Ili se iza takvog načina poslovanja skriva lična dobit i već poznati kapitalističi interes. Profit.

Ako imamo u vidu da preduzeće čine ljudi koji njima rukovode i koji obavljaju u njemu sve neophodne poslovne funkcije, na ovo pitanje možda nije teško odgovoriti. Jer ljudi jesu preduzeće. A ljudi, kao što znamo, ne rade ništa što nije u njihovom interesu i od čega nemajuličnu korist. Jer takva je ljudska priroda. Takvi smo svi mi.

Suština društveno odgovornog poslovanja jeste obostrani interes i dobit, tzv. win-win rešenje kojim će obe strane, i preduzeće i društvena zajednica u kojoj posluje ostvariti neku ličnu korist. Ako se to ostvari, može se reći da je preduzeće uspešno u svojoj nameri da se posveti nekim etičkim načelima i principima. Međutim, ukoliko preduzeće zanemaruje ovu etičku dimenziju u poslovanju, retko kada postoje penali. Ovo pravilo podjednako važi i za ljude na vlasti kao i rukovodioce preduzeća. Koliko smo često svedoci neetičkog poslovanja mnogih institucija kaoi i ljudi na vlasti? Na kakav tretman poslovanja smo naišli? Koliko puta nas je sistem saterao u zid? Koliko se puta običan čovek osetio satrven i malen pred onim ko je moćniji?

Teška vremena nauče nas važnim životnim pravilima. Da ništa nije onako kako izgleda i da, kako je veliki Gete jednom rekao : „Tamo gde je mnogo svetlosti, senka je mnogo tamnija“. U redu je da postoje pisane procedure i uputstva kojima se unapređuje odnos preduzeća prema ljudima. Problem je što praksa demantuje mnoga od tih napisana pravila. Eksploatacija dečje radne snage iz nerazvijenih zemalja (tzv. fabrike znoja), efekat staklenog plafona (pojava koja ukazuje da žene mnogo teže i sporije napreduju od muškaraca), neadekvatni uslovi rada, samo su vrh ledenog brega. Realnost je mnogo surovija od pukih reči i obećanja.

Jer istina je, kako glasi čuveni slogan serije Dosije X,  negde tamo.

dr Nataša Dimitrijević