Bila je vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, a stekla je zvanje inženjera tehnologije za polimere. Međutim, umesto da se bavi strukom, posvetila se novinarstvu, preduzetništvu i poslastičarstvu, za koje je dobila brojne međunarodne nagrade. Preko Udruženja „Underground Fest“ realizovala je festivale, svirke, izložbe, poetske večeri… Kada je to postalo nemoguće, u 52. godini odlazi da radi u inostranstvu, ali se uvek vraća u Vlasotince, varoš u kojoj su njeni preci ostavili neizbrisiv trag.

Vi pripadate jednoj od najstarijih vlasotinačkih porodica. Pošto se i sam bavim istorijom Vlasotinca, znam da su se neki od Vaših predaka istakli u borbi protiv Turaka, da su bili ugostitelji, pa čak i jedan predsednik opštine Vlasotince. Šta biste rekli o svojim precima?

Potičem iz stare vlasotinačke porodice, Krainčanić. Prezime specifično, retko ko ga pogodi u izgovoru. Na spomenicima mojih predaka stoji Krajinčanić, ali se to „J“ negde usput izgubilo u prepisivanju krštenica. Bitno je to da smo svi mi sa tim prezimenom rođaci. Porodica vodi poreklo iz Travunije i prezime je po knezu Krajini, što jako lepo zvuči – da ti je predak neki knez – ali generalno od toga nismo imali ništa, osim prezimena. Iz Travunije, preko Skadra, dolaze na Kosovo, pa zatim u Vlasotince početkom 19. veka. Naselili su prostor između dva mosta, sadašnji centar grada, do ulice Lole Ribara i zgrade Internata. Glavna ulica, sada Nemanjina, nosila je ime Krajinačka. Bavili su se trgovinom, zanatstvom, a neki u to vreme i studirali u Beču. U vreme oslobađanja od Turaka, jedan od njih bio je predsednik opštine Vlasotince.

Stari zapisi i priče koje sam slušala od babe i dede kazuju da je sve to što si pomenuo tačno. U porodično stablo koje moj otac čuva, upisivani su samo muškarci, ali se desilo da se u nekoliko poslednjih generacija rađaju uglavnom ženska deca i da se prezime polagano gubi, te je on krenuo da unosi imena žena rođenih u krajinačkim porodicama, kako bi se sačuvao trag potomaka.

Vaši nastavnici i školski drugovi rekli su mi da ste bili izuzetan učenik u OŠ „Siniša Janić“. Šta biste rekli o školovanju u Vlasotincu, a potom o nastavku obrazovanja na Višoj politehničkoj školi u Beogradu?

Što se tiče mog obrazovanja i rada u toku školovanja, zahvalna sam svima koji misle da sam u tome bila uspešna, ali je većina odabira i smernica bila pod velikim uticajem roditelja koji su bili prosvetni radnici. Stvari koje sam zaista volela da radim, učila sam usput – kroz rad i praksu.

U jednom periodu života bavili ste se novinarstvom. Kako je došlo do toga da uđete u novinarske vode?

U malom mestu kakvo je Vlasotince uspela sam da se bavim profesijama koje su me zaista interesovale. Dve moje ljubavi – poslastičarstvo i novinarstvo, tačnije radio. Ubrzo nakon osnivanja Gaga radija, vlasnik Aleksandar Ranđelović, inače moj drug iz detinjstva, pozvao me da odradim jednu emisiju, koja je u stvari bila i prva radio-emisija emitovana na ovoj radio-stanici. Zvala se „Rok razglednica“. Tako je sve počelo. Usledile su dve decenije jedne fine i produktivne saradnje, koja u nekom obliku i danas postoji. Moje autorsko stvaralaštvo je tada započelo, kroz razne emisije koje sam radila na radiju i TV Vlasotince. Između ostalog, po tekstu koji sam napisala snimljen je film „Mobi Dik – zemlja koja plovi“ Nebojše Ilića Ilketa, koji je nagrađivan na mnogim festivalima kratkometražnog filma u zemlji i inostranstvu.

Kulinarstvo je oblast u kojoj ste ostavili neizbrisiv trag u Vlasotincu. Dobijali ste i mnoga međunarodna priznanja. Ukratko nam recite o tom segmentu Vašeg života?

Početkom dvehiljaditih započela sam svoj privatni posao – poslastičarnu u 18 kvadrata – sa puno entuzijazma i ljubavi. Tokom narednih 26 godina razvijala sam svoj posao, unapređivala, gradila, renovirala, borila se svim snagama da opstanem u okolnostima koje nisu baš bile naklonjene ni meni, a ni ostalim ljudima koji svojim poštenim radom žele da grade biznise u Srbiji. Generalno, nikada mi nije bilo bitno koliko ću da zaradim prodajući svoje proizvode, koliko je bilo bitno da ljudi uživaju konzumirajući ih. Time sam se uvek vodila. Emocija koju sam ugrađivala u hranu koju pravim dala je rezultate, pa sam na brojnim međunarodnim takmičenjima osvajala prve nagrade u raznim kategorijama – srpska nacionalna kuhinja, torte i kolači, pite i peciva itd.

Preko Udruženja „Underground Fest“ učestvovali ste u brojnim kulturnim događajima. Dovodili ste bendove iz cele Srbije, pa i iz inostranstva. Možete li nam nešto više reći o tome?

Kao dopuna poslovanja počeo je rad rok kluba u podrumu poslastičarnice, a potom je usledilo formiranje Udruženja „Underground Fest“, koje smo vodili moj partner u poslu i životu, Milan Calić, i ja. Desetogodišnji aktivan rad na razvoju kulture i turizma kroz muzičke festivale, popularizaciju mladih autora, humanitarni rad, poetske večeri, izložbe slika, projekcije filmova – ispunio je deo mog života na jako kvalitetan način. Imali smo divnu saradnju sa Turističkom organizacijom, Kulturnim centrom, našom bibliotekom, svim osnovnim i srednjim školama u vlasotinačkoj opštini. Posebno bih istakla rad sa učenicima profesorke engleskog jezika Biljane Pipović i nesebičnu podršku Srbe Takića, direktora Narodne biblioteke „Desanka Maksimović“.

Okupili smo veliki broj ljudi, talentovanih, pametnih, koji misle svojom glavom i znaju da ustanu i kažu da nešto ne valja. To je, valjda, trn u oku onima koji bi sve da kontrolišu i stavljaju u kalupe. Ne samo mi, već i slična mesta i organizacije u našoj zemlji doživele su sličnu sudbinu – prestale su sa radom.

Poslednjih godina ste na „privremenom radu u inostranstvu“. Kako je došlo do toga da radite daleko od Vlasotinca?

Nerado se sećam toga da sam bila pod velikim udarom revanšizma zbog ekoloških aktivnosti mog oca, koji je u svojoj borbi „zakačio“ veliki broj onih koji svoj profit ostvaruju uništavajući životnu okolinu. Od vrlo ozbiljnih atakovanja na moj posao, koje sam doživela od strane državnih institucija, do pretnji mojim životom i životom moje tada maloletne dece, ponekad sam imala utisak da se bavim proizvodnjom nuklearnog naoružanja, a ne tortama, kolačima i muzikom. Kompletno razočaranje u sistem u kome sam živela i radila rezultiralo je time da sa 52 godine dignem sidro i odem. Nije mi žao. Tamo, daleko odavde, mi je dobro.

Nedavno ste objavili dve pesničke zbirke koje ste promovisali u Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“. O kakvoj se poeziji radi?

Smiraj koji sam tamo dobila, bez borbi sa vetrenjačama, otvorio je neke kanale kroz koje sam počela da pišem, ni sama nemajući konkretan plan šta ću sa tim pisanijama da uradim. Ništa što sam radila nije po klišeima, pa tako ni moje dve knjige koje sam stvorila. Iako sam po svim pitanjima retro, dela su svrstana u postmodernizam. Kombinacija romana i poezije – čudno, šašavo. Prvo je zvanično izdata druga, pa prva knjiga; druga je promocija prve i tako sve naopako, ali zabavno. Knjige o procesu stvaranja knjige, svaka na svoj način. Kažu da su dobre. Hvala na tome.

Pošto Vam ne manjka kreativnosti, kakvi su Vaši planovi kada je reč o javnom delovanju?

Šta ću dalje – ne znam. Prestala sam da pravim dugoročne planove, pravim samo one zbog kojih neću žaliti ako propadnu. Život je nepredvidiv. Trudim se da ispunim svoje vreme što kvalitetnije, da putujem i da stavim osmeh na lice onima sa kojima kontaktiram. U tome je suština.