Posle četrdesetak minuta vožnje od Leskovca, izlazak iz automobila u podradanskom selu Ivanje može da izazove i vrtoglavicu u sudaru sa svežim vazduhom, tamo gde se, oduvek se govorilo, stvara „ruža“ vetrova, iako rani jesenji dan miluje svojom toplotom.
U centru smo sela, velikog, najvećeg i najrazuđenijeg ispod Radan planine. Sa svih strana čuju se glasovi, iako je Ivanje gotovo opustelo još pre tidesetak godina. Parkiramo ispred zgrade u kojoj je nekada bila četvororazredna škola na spratu i prodavnica u prizemlju, a desno okošeno igralište i „nova škola“ u kojoj je zvono zvonilo tek nekoliko godina.
Te dve zgrade obnovljene su, kao i ulaz u centar, a ispred se nižu kuće sa uređenim dvorištima i takođe obnovljenim ili novopodignutim kućama i iz tih kuća čuje se i dečji plač. Na trenutak se čini kao da ovde život nikada nije ni prestao da pulsira.
„Došli smo da se malo odmorimo i uživamo u lepotama pejsaža“, kaže mladi čovek koji drži bebu u rukama, okružen društvom i domaćicama koje ulepšavaju prostrano dvorište sa nekoliko novih zgrada.
Pored nekadašnje seoske škole, u kojoj su učitelji živeli sa svojim porodicama, još stoji već zarđalo „klepetalo“, okvir granate preko koga su ovde decenijama Ivanjčani pozivani na zborove i u školi se dogovorali o akcijama za čišćenje sela, za gradnju makadamskog puta od susednog Orana ili za kopanje šančeva za vodu. Prilazimo i udaramao po tom zvonu- jednom, dva, tri puta. Zvuk se prolama brdima, ali niko ne izilazi iz kuća, iako osećamo poglede kroz prozore.
U svojim slavnim danima, kada se ovde živelo na „gasarče“ (lampa na gasu), kada su se livade kosile kosom, nijve orale plugom, pšenica žnjela srpom, a kukuruz okopavao motikama, u Ivanju je bilo 544 stanovnika. Na svakih 10 godina beležilo se smanjivanje sela, pa se brojilo 513, pa 1971.godine 322 žitelja. I tada je počela masovna seoba, baš kada su stigli i asfalt i struja i kada je već svaka druga kuća imala televizor.
„Više od 90 posto stanovnika Ivanja se krajem 19. veka doselilo iz Crne Trave i taj majstorski građevinarski gen nije nestao kroz dve do tri generacije rođene ovde, pa kada su se granice otvorile, mnogi su pohrlili u Nemačku koja se još gradila, ili su, jednostavno otišli u Leskovac, Beograd ili po drugim srpskim gradovima. Težak je ovde život bio. Nismo umeli da se skoncentrišemo na jednu poljoprivrednu delatnost, nego smo svaštarali, a kada svaštariš, nemaš dobit, a svako ko je otišao na školovanje više se nije vraćao“, objašnjava Bratoljub Cvetković, jedan od uspešnijih leskovačkih biznismena, koji, zapravo nikada nije odlazio iz sela i koji je prvi obnovio dom svog dede Milutina. I ne samo dom predaka nego obe škole i ckvu, put kroz centar i kupio razrušenu kuću iznad svoje i napravio mali raj, a kupio je i imanje, pa su sada njegovi voćnjaci i oranice najuređenije.
U selu 29 porodica ima vodu i za piće i kao tehničku vodu iz dva vodovoda, jedan u samom selu, drugi ispod planine. To su jedne od najčistijih, najpitkijih i najizadašnijih voda na jugu Srbije. Vodovodi kao i mreža do samih kuća napravljeni su rukama meštana još pre 40 godina.
Pored Cvetkovićeve je nova kuća njegovg komšije i rođaka još iz Crne Trave Staniše Dankovića, sina oca koji je baš tih sedamdesetih ostavio selo i otišao za Nemačku s namerom da zaradi pare, obnovi kuću u selu i podigne veliku u Leskovcu. Mnoge planove je ostvario, ali je u tuđini ostao skoro do kraja života.
„Kuća koju je podigao moj deda Josim posle prvog Svetskog rata se urušila i tako decenijama stajala. A onda se dođe u godine kada te nešto vuče korenima. Zato smo supruga i ja rešili da na kamenom temelju te kuće podignemo novu. I evo, u njoj provodimo svaki slobodan trenutak, a vikednom su ovde deca sa svojom decom“, priča za JuGmediu Danković koji još nije u penziji i koji je raščistio uraslo dvorište i zasadio nova stabla raznog voća.
Selo Ivanje prostire se od Vujanova do Majkovca s leve strane i desno do Dobre Vode i Magaša, a na zapadu do same Radan planine U njemu su mahale: Golusinci, Ridarci, Čukursci (centar sela sa još nekolko familija), Mitinci, Zlatanci i Imenci.
Meštani tvrde da tu živi tek 18 starijih i sredovečnih ljudi, ali se selo od proleća do jeseni uveća filmskom brzinom jer je ovde priroda sa natkriljenom planinom bogom dana.
„Koristim svaki trenutak da iz Beograda dođem sa porodiciom i uživam u Ivanju“, priča mladi Miloš Đorić, koji je kuću nekada bogatog dede počeo da uređuje najpre unutra.
Povratnicima najviše smeta što struja nestaje učestalo, a pri olujama nestane i na nedelju dana. Smeta im i što često nema interneta
Ima i mladih koji su se vratuli na svoju dedovinu. Jedan od njih je i tridesetogodišnjak Dimitrije Ljubić iz mahale Mitinci, unuk sudije u penziji iz Leskovca.
Njega nismo zatekli u novopodignutoj kući, ali smo fotografisali dve mini hladnjače.
„Otišao je da kosi travu“, kaže komšija preko puta i priča da Đorić planira da oformi i farmu svinja.
Gore u podnožju Radan planine je mladi bračni spar Spajić sa svojim šestogodišnjim sinom. Imaju farmu ovaca rase „virtemberg“ i strelište.
„Ovde su predivna leta i surove zime, ali ja sam morao da se vratim jer sam u Leskovcu izgubio posao“, objašnjava domaćin kuće, a njegova supruga, koja kao profesor radi u obližnjoj varoši Bojnik, dodaje da je zaparvo najveći problem što njihov mališan nema društvo.
Iznad njihove kuće, tamo gde počinje planina i gde je napušten i ruiniran planinarski dom, je Zorica Arsić. Ova žena koja tokom zime živi sa vukovima i lisicama, vratila se na svoju očevinu još pre 18 godina, napustivši u Leskovcu posao više medicinske sestre.
„Došla sam sa dobrom namerom, da oživim ovaj kraj, da obnovim planinarski dom koji je delom na mom posedu i da iz Leskovca dovedem celu svoju porodicu. Međutim, naišla sam na otpor države i lokalne samouprave“, kaže žena koja je u pesmama opevana kao „Radanska vila“.
Priča da je selo Ivanje puno ovog leta i da se život vraća u selo, ali da za ostanak ovde tokom cele godine nema uslova.
„Putevi do njiva su urasli, urasli su i oni od jedne do druge mahale. Nemamo prodavnicu ni zdravstvenu ambulantu, nema prevoza pa oni stariji ne mogu do lekara“, priča žena koja sa medicinskom torbom krstari od jednog do drugog podradanskog sela pomažući upravo starim i bolesnim.
Iako su selo Ivanje i Radan planina „dušu dali“ za seoski turizam, tog posla se ovde još niko nije latio, ali Arsićeva ne gubi nadu.
„Selo je počelo da oživljava pre pet godina. Dolaze ovde na nekadašnja ognjišta svojih roditelja mnogi mladi ljudi, među njima i imućniji. Neko će valjda shvatiti da je ovo biser selo i da bi za ovakvu prirodu ljudi sa zapada plaćali zlatom, tim pre što je put asfaltiran pre mnogo decenija još u dobrom stanju“, nada se Zorica Arsić.
Radan planina, na dva do tri kilometra od centra Ivanja proglašena je pre tri godine parkom prirode, a očekuje se da dobije i epitet nacionalnog parka. Očekuje se i rekonstrukcija puta od Ivanaja, preko Radan planine do Prokuplja, upravo zbog lakšeg protoka ljudi. Samo da se ne slaže.
Selo Ivanje u opštini Bojnik je 1882. godine bilo sedište Ivanjske opštine, koja je pripala Kneževini Srbiji. U njenom sklopu su bila 17 sela sa 274 doseljeničke kuće. To mesto kao i okolna mesta napustili su prethodno Turci, koje su ovde zvali Arnautima.
Tragovi u smislu kuća nisu ostali posle Turaka i jedino što ovde na njih podseća jeste jedan urasli deo pored puta iznad mahale Gusinci za koje se zna da je Tursko groblje. Podradanska sela u vreme Turaka nisu istraživali istoričari i o životu tokom njihove vladavine malo se zna.
Ali ono što se zna o ljudima koji su kupili njihova imanja jeste da je skoro svaka kuća davala borce za balkanske ratove i za Prvi stetski rat. Ivanjčani su, pričaju ovde, kao i svaki planinci, vredni ljudi i gostoljubivi domaćini, a između dva rata i posle onog drugog velikog rata selo Ivanje iznedrilo je naučnike, slavne lekare, poslovne ljude i uspešne profesore, a mnogi potomci nekadašnjih doseljenika rasuti su danas širom sveta.
Ovaj medijski sadržaj sufinasirala je opština Bojnik. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Svaka čast portalu za objavu sela Ivanje,samo ste zaboravili da stavite u tekstu da u tom Ivanju postoji farma autohtone rasa svinja ,,MORAVKA“ koja već funkcioniše 2 godine i koja broji preko 140 grla…Da je to pokrenula porodica Arizanović u mahali Ridarci sa samo 10 krmača…pozdrav svim Ivanjčanima!!!
Poštovani,
kada je tekst pisan, farme još nije bilo. Imam informaciju o farmi. Pravićemo priču.