LESKOVAC – Diplomiranog sociologa i sportskog radnika, poznatog Leskovčanina Zorana Jovića Blekija, nepredvidive životne putanje usmerile su ka dalekoj Kini, u glavni grad Peking, kao i mnoge Leskovčane.

Kina i istok sve više postaju ono što su decenijama za Srbe bile sada već prenatrpane stranom radnom snagom i izbeglicama, zemlje zapadne Evrope. Jović je u Pekingu zatekao malu srpsku koloniju, ali se suočio i sa sasvim drugačijom Kinom od predstave koju inače imamo o njoj.

„Juče sam proveo 7 sati na treningu i 6 sati u prevozu“

“Imam utisak da sam iz Leskovca zakoračio u budućnost u svet sasvim drugačiji od našeg, u bogati megapolis, prema kome je Njujork malo selo, sa oko 40 miliona ljudi, koliko dnevno cirkukuliše u njemu, susreo sam se sa jednim bogatim i uvek nasmejanim društvom”, priča ovaj Leskovčanin, koji je pri polasku na put obećao da će čitaocima Jugmedie preneti svoje utiske iz daleke zemlje kojom je još Marko Polo bio fasciniran i do kraja života žudeo za njom.

Jović u Pekingu radi pri američkoj Školi košarke, deci bogatih Kineza prenosi tajne zanata, sporta koji je tamo vrlo popularan.

“Kinezi žive život dostojan čoveka”

“Košarka je trend u Pekingu, pa u svojoj grupi imam i trenere iz Srbije, ali i iz Rusije, Ukrajine, Amerike i iz same Kine. Moj utisak je da Kinezi ne teže da postanu neka sila u tom sportu već da kopiraju Amerikance. Bogati Kinezi svoju decu školuju u Americi na koledžima i fakultetima gde je košarka veoma popularna”.

Zoran Jović Bleki je u Pekingu tek dvadesetak dana i još se privikava na vremensku razliku i klimu, ali za to vreme imao je priliku da obiđe neka istorijska mesta, poput Tjenanmena, centralnog pekinškog trga, poznatog i po protestima i pogibiji studenata 1998. godine, ali i Zabranjenog grada, kompleks u kome su vekovima živeli kineski carevi.

“To je uživo veoma, veoma veliko i impozantno, sasvim drugačije od onoga što smo gledali u filmovima i televizijskim putopisima. Uđeš u istoriju isprepletenu višekovnim carskim i dvorjanskim intrigama, ljubavima, odlukama i krvoprolićima. Moram da priznam da sam u carskom gradu bio samo 4 sata, a za pravo razgledanje i pravi utisak potrebna su dva do tri dana, pa ću, kada se kompletno adaptiram, ponovo otići. Spremam se da odem i do Kineskog zida, koji je od Pekinga udaljen 80 kilometara i do koga se stiže brzim prugama, kojima je inače ispresecana Kina”.

IPAK, na periferiji postoji i druga slika, gde se sirotinja još vozi u rikšama

Peking je, priča, grad bez početka i kraja, grad sa oblakoderima, grad skupih automobila, velelepnih molova sa skupocenom garderobom, grad u kome nema nezaposlenih.

“Razbila se još jedna moja iluzija o slabo plaćenom radnom snagom u Kini. Prosečna plata je ovde 1000 evra, nema izrabljivanja radne snage već se poštuje osmočasovno radno vreme. Svi su evropski obučeni, ali daleko skromnije nego kod nas u Srbiji. Nigde u Pekingu nisam video jeftinu robu koju Kinezi prodaju kod nas u Srbiji, prosto, takav šund ovde ne postoji. S druge strane, ovo je jedan od najskupljih gradova na svetu. Cene prehrambenih proizvoda su tri puta veće nego kod nas”, objašnjava.

Kineska hrana je ono na šta ne može da se navikne jer je, veli, suviše ljuta i začinjena s ukusima i različitim prelivima koji u Srbiji ne idu jedni sa drugim. “A specijalizovane prodavnice za Evropljane su preskupe”.

Iako mnoguljudno društvo, Peking je kaže veoma uređen grad. Veliki metro funkcioniše besprekorno i vožnja njime je poseban doživljaj. Kinezi su veoma ljubazan narod i strance izuzetno uvažavaju.

“Ja se, ipak, ograđujem jer ne znam kako se živi u malim mestima. Nadam se da ću imati priliku da upoznam veći deo Kine”.

Smog je takođe nešto na šta nije navikao. “Toliko je veliki da se nebo ne vidi, samo kada padne kiša na kratko vidiš plavetnilo iznad glave”.

Zoran Jović Bleki odlučio se na daleki put u Kinu i na potpisivanje jednogodišnjeg ugovora jer je u Srbiji izgubio radno mesto.

“Nisam imao drugi izbor. Dobio sam ponudu koja se ne odbija – da radim dobro plaćen posao koji volim”.

Iako je prošlo samo 20 dana, nostalgija za domovinom mu već obavija srce.

“Čeznem za porodicom, nedostaje mi moj Leskovac i moja Srbija. Putovao sam svuda po svetu, ali sam znao da se za nekoliko dana vraćam kući. Sada je situacija drugačija. Ipak, plaši me pomalo to što svakog dana vidim prednosti života u uređenom megapolisu, bojim se da se ne priviknem”, ispoveda se ovaj Leskovčanin za Jugmediu.

Priča o Zoranu Joviću Blekiju je treća je po redu u serijalu Jugmedie NAŠI LJUDI NA DALEKOM ISTOKU, a o tome kako fudbaler Aleksandar Ranđelović, rodom iz Vučja, svoju karijeru gradi u Hong Kongu pročitajte OVDE i kako rukometaš Nikola Mitrović već godinama „osvaja“ dine po arapskom zemljama, a ove godine je u Katru, pogledjate OVDE.

Milica Ivanović