„Док будете читали овај текст, субота увече, ја ћу дреждати и тагиљати, снегом завејаним, београдским улицама. Неко мора, у име демократског Лесковца. И не само ја, него и  супруга, ћерка, снаја, син, унука и унук.  Шта ће те!? Младост лудост. „Почело је!“ Небеса нека нас чувају!! „Напољу је вучје време“, Готов је!!!“ Ово сам написао у суботње предвече, 15.децембра као post scriptum нa текст: „Позоришне дидаскалије“, уочи протесне шетње улицама Београда.  

Пошаљем Милици текст, а ја, са породицом, одем да дизам џеву, по престоном граду. И, колико је било шетача? Доста. Како доста – мало или много? Таман, колико треба. Па јел ви, људи више верујете својим очима или мени? Погледајте видео са протеста, и уверите се сами. Иако сам ја поуздан, а неименован извор, верујте само свијим очима, и схватите, једном заувек: модус операнди, свих оних који протестују и шетају, не мирећи се са оваквом свакодневницом у овој чамотињи, у овој проклетој авлији у овој зони сумрака, је  – само нормалан живот! Неизмерно ми је жао свих нас скупа, јер ово, што нам се догађа, није заслужио нико од нас.

Елем, од Студенских протеста 1968.год. као бруцош Технолошког факултета, до данашњих дана, као оматорели човек седе косе и деда двоје унучади, ко шта ради, ја, овим београдским улицама протестујем против Владе. И док сам давне ’68, био окарактерисан, од стране новинара, као део поражених, четничких снага, авети и мрака (мајка и отац партизани) сада сам, од таквих истих новинара, постао Ђиласов јуришник. Ја Ђиласов јуришник?, а очима не могу, Д.Ђиласа, да видим. Али новинари ваљда знају, боље од мене, ко сам и шта сам ја, и ко су моји. Него, идемо даље.

Текст „Позоришне дидаскалије“ Милица прочита, сачека да се вратим у Лесковац, позове ме телефоном и каже: Вечко, молим те још једанпут прочитај цео текст. Зашто, питам ја? Прочитај, каш ће ти се само.

Ја, почнем да читам и на самом крају схватим сву луцидност, једне искусне новинарке. О чему се ради?  Текст „Позоришне дидаскалије“ са post scriptum-ом, нема баш никаквих заједничких тачака. Што не иде, не иде. Како кажу шмекери  у лесковачкој чаршији: ко да терам свиње кроз Техеран; ко педофил у лику бебиситерке или црнци на журки Кју-клукс-клана. Не иде, јел да?

Док се у тексту најдобронамерније обраћам градоначелнику др Горану Цветановићу, у post scriptum-у, све најгоре о Вучићевој власти. То није добро домаће васпитање, то није ни најосновнији кафанско- чаршијски ред, у комуникацији двојице људи који се добро познају.

Међутим, због личног дигнитета, хоћу, по стоти пут, да објасним тај мој дуализам. За мене, Александар Вучић, није држава, и ја о њему, том великом мајстору гротеске, мислим све најгоре. О др Горану Цветановићу мислим све најбоље. Првенствено као човеку, а тек онда као градоначелнику. Ако ме питате заштo, да објасним.

Постоје на десетине разлога, али сви су личне природе и не бих да их делим, јавно, са вама. Никада нисам стављао у исти кош, идеолошку базу и начин владања А.В. и  Горана Цветановића. Никада. За мене је Вучић оличење зла, а господин Цветановић успешан градоначелник града у коме сам рођен, честит човек и добар другар. Тачка.

Сигурно се питате: зашто све ово пишем? Који је циљ овог мог мудровања?

Пишем, да би суклате и склеротични умови лесковачке чаршије, односно огромна већина коментатора, напокон  укапира филозофију дуализма и слојевитост свакодневног живота. Да ми коментатори не пребацују: „да сте овим испали генерал после битке“; „Да бисте добили аплауз јер сте попљували градоначелника и сараднице му?“

Да не би било забуне да још једанпут поновим, макар ме распели: О др Горану Цветановићу мислим све најбоље: успешан градоначелник, честит човек и добар другар. Без обзира на све изречено ја ћу поново, са супругом и ћерком,  надам се врло скоро, на улице Лесковца протестовати против актуелне Владе и председника Вучића.

И немојте као прошли пут, само нас  неколико (тад су ме породични душебрижници плашили: Немој Љиљана, моја супруга, да учествује на протестима; све се снима и слике се шаљу за Бг. тако да НВО у којој је, неће више проћи ни на једном конкурсу било ког републичког министарства, за доделу средстава) – таксиста Бобан (СПО) са синовима, Жика, Тања Славујка, Пера, Вечко(СПО) са ћерком и супругом, Спирићка (ДС), и још двоје, троје –  пуних 28 свакодневних протеста испред Р.К., поједини новинари (Милица обавезно, да је неуроче, а и Драган); него и сви ви који се кријете, на сву срамоту породичног презимена и  предака, иза никова, дођете и учествујете у протестима.

Па, када се видимо, док шетамо улицама Лесковца, е онда ми кажите у лице ко је вера, а ко невера. А, што се тиче коментатора ништа им не замерам, вековни живот ван цивилизације учинио је своје. Свима, без разлике, срећна и успешна нова 2019.година, у којој желим да вас стварност свакодневно отрежњује.

Срећан Божић! Мир Божји – Христос се роди. Заиста се роди!

др Вјачеслав  Нешић