Ako noću sa Nešićevog keja u Vlasotincu pogledate na drugu obalu Vlasine, videćete jednu građevinu koja se svojom lepotom i starinom izdvaja od drugih. To je kuća Stamenka Miloševića, u Ulici Vuka Karadžića br. 1, danas poznata kao vila Gunjetinac, koja je jedan od omiljenih ugostiteljskih objekata u varoši.

U bivšem podrumu Stamenkovog doma, a danas restoranu, možete na trenutak osetiti duh starog Vlasotinca. Nekoliko stepenika iznad te prostorije ulazite u baštu punu ukrasnog i retkog bilja, koja posebno prija tokom letnjih vrućina. Većina gostiju vile zna malo ili nimalo o prvim vlasnicima bivše porodične kuće.

I ja površno pamtim dve starice koje su boravile u toj kući. Viđao sam ih kako šetaju ulicama, a još mi je u glavi slika kako prelaze preko mosta pridržavajući jedna drugu. Otac mi je rekao da su se vratile iz Beograda kao penzionerke. Njihova rodna kuća bila je oronula krajem 1990-ih, pa mi je izgledala kao ukleti zamak iz horor filmova. Mlađa sestra Brana mom je ocu ponudila da u kući smesti prostorije Eko pokreta „Vlasina“, ali on se zahvalio jer budžet organizacije, koju je tada vodio, ne može da pokrije troškove održavanja.

Kasnije sam čuo da su sestre prodale stan u Beogradu kako bi obnovile porodičnu kuću. Saznao sam i da su imale brata koji preminuo nekoliko godina ranije, а Brana mu je posvetila zbirku pesama, gde zamera beogradskim lekarima da nisu učinili dovoljno da ga spasu. To potvrđuje onu narodnu – najveća je žalost za bratom.

This slideshow requires JavaScript.

Brana je objavila još jednu zbirku „Pesma ljubavi“, gde nostalgično peva o svom životu, rodnom domu, sestri, bratu, reci Vlasini…

U kratkoj biografiji Branislave (Brane) Milošević piše da je rođena 1922. u Vlasotincu, završila Filozofski fakultet u Beogradu – istoriju umetnosti, radila u Radio Beogradu i Muzeju revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije u Beogradu (danas Muzej istorije Jugoslavije). Verovatno je ona prvi istoričar umetnosti iz Vlasotinca. U zbirci je njena fotografija iz mlađih dana kada je imala oko 20 godina. Umetničke slike u knjizi su njene, jer kao istoričar umetnosti imala je dara za slikarstvo.

Piše da je porodičnu kuću gradio Stamenko Milošević 1885. godine, Branin pradeda. Kako to biva, porodica je imala nadimak po ovom pretku – Stamenkovi. Stamenko je bio vlasotinački trgovac, koji je u Solun izvozio kožu i sitnu stoku.  Imao je trojicu sinova: Trajka, Kristu i Dušana. Najstariji sin Trajko bio je jedan od osnivača Zadruge za pomoć i štednju u Vlasotincu, a kasnije je radio i u banci Milana T. Valčića. Stevan, Trajkov sin, postao je 1903. prvi vlasotinački agronom, nakon završetka poljoprivredne škole u Bukovu kod Negotina. Jedan je od osnivača Zemljoradničke zadruge u Vlasotincu.

Na koricama zbirke se nalazi citat o kući iz knjige „Građevinsko nasleđe Vlasotinca“ Danice Valčić.

„Projektant je ostao nepoznat, ali po načinu obrade zidnih plana bio je poznavalac arhitektonskih stilova koja su sledila romantičarska stremljenja u srpskoj arhitekturi. Osnova objekta je četvorougaona, podrumski deo je na svodove, a krov je na četiri vode. Glavna fasada sa balkonom okrenuta je Vlasini. Dvokrilna balonska vrata naglašavaju vertikalnu simetriju fasade. Levo i desno od nje su prozorski otvori, u okvireni kanelovanim pilastrima koji nose lučne zabate. Ispod prozora su stilizovane parapetne ploče u nizu, koje daju ritam i sklad gavnoj fasadi. Sličnu obradu imaju i ostale fasade. Jedna od njih vidljiva je sa ulice, a druga je okrenuta ka dvorišnom delu parcele. Unutrašnjost objekta je jednostavna i funkcionalna. Levo i desno od hodnika raspoređene su sobe, po dve sa svake strane hodnika, a u čelu su vrata koja vode na balkon. Plafoni soba ukrašeni su biljnom ornamentikom, rađenom u fresko tehnici“, zapisala je Danica Valčić.

Listajući dalje zbirku pesma, nailazi se na crno-belu fotografiju troje mladih ljudi, mladića i dve devojke, sa posvetom: „Najdražima, Radmili i Mići, za večito!“ Radmila i Mića su Branini brat i sestra.

Prva pesma zove se „Jorgovan“, a govori i o prošlosti porodične kuće:

Velika nam beše kuća, građena davno,

u godinama ekspanzije za zlatnicima sa sela.

Ponosna i sada stoji,

iznad drugih, iznad reke, iako stara.

Zidovi su njeni visoki, sigurni i snažni.

I prozori su visoki, pod veđama ukrasa,

začuđeno gledaju u svet.

U prisustvu zvezda pričala mi je,

slušala sam mnogo puta,

o nepismenom pradedi,

kako je iz planine u pitomu dolinu stigao,

na raboš blago urezivao,

i kuću podigao na tom divnom mestu…

U jednoj pesmi žali za rekom Vlasinom pre izgradnje brane. Pošto sam rođen nakon izgradnje brane, meni je bilo čudno da je nekom taj deo reke odbojan.

Pesma „Uzalud“ govori o reci Vlasini:

Umesto našeg jaza

podigoše monstrum grdosiju,

obučenu u beton sivi.

Hvata me strah,

hvata me strah,

jer visoke rubove grdosije

opsedaju dečaci nestašni!

Hvata me strah

od ove zaustavljene vode

koja ćuti, ćuti,

i krišom plače.

Ne peva više stare pesme

moja nevesta bela.

Ne raspliće

zelene, bujne kose –

njene su kose posečene,

njeno je krilo slomljeno,

njena je duša skršena…

Piše Brana i o svojim najrođenijim. Žali za danima detinjstva i mladosti. Pesma posvećena sestri zove se „Najdraža“:

U mraku sam se,

kao lopov,

prikrala kući rodnoj.

Stajala je ponosito

na uglu ulice,

sa dubokim očima prozora,

plava kao mrak,

i još tužnija

nego

ja.

——

A nekad…

Nekad –

sve je vrilo

pod dunjom rascvetanom,

u hladovini izvora,

u vajatu i stajama;

—–

Bila sam dete

a ti devojčica.

Obadve obučene u crno,

ostale smo to,

samo to…

U pesmi „Moj brat“ progovara i o njegovim mladalačkim gresima.

Njemu koji pogreši samo jednom:

kada, kao student,

dobio pismo  od devojke,

da nosi plod njihove ljubavi.

Tada od bake pozajmi zlatnike

i posla lepotici…

Kasnije su neke Branine pesme ušle u zbirku „Kuća od rascvetalih želja“, gde su objavljeni stihovi većine vlasotinačkih pesnika, pa i moje malenkosti.

Brana i njena sestra umrle su jedna za drugom 2009. Iza dve sestre i brata nije ostalo ni jedno jedino dete. One se nisu udale, a on se nije oženio. Sestre su želele da u porodičnoj kući, obnovljenoj uz saradnju sa stručnjacima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš, bude nešto vezano za kulturu Vlasotinca – neka vrsta legata „Stamenkov dom“. Međutim, smrt ih je omela u toj nameri. Njihov dalji rođak iz Zagreba prodao je kuću današnjim vlasnicima, porodici Milenković, rodom iz vlasotinačkog sela Gunjetina. Oni su je zato nazvali vila Gunjetinac.

„Kupili smo objekat 2015. godine. Vlasnika iz Zagreba lično ne poznajemo. Potrebna dokumenta slao je imejlom, tako da se sa njim nismo čuli ni telefonom. Mi znamo posrednika Slobodana Ćukalovića, koji je završavao sve što treba. Kuća je bila sređena, ali je dvorište je bilo uraslo u travu. Bilo je puno kamenja, koje smo mi iskoristili da napravimo baštu kako sad izgleda. Zvanično vila je počela sa radom 1. jula 2016. godine“, rekao nam je Nikola Milenković, današnji vlasnik, čiji je otac Oliver Milenković kupio vilu.

Slobodan Ćukalović, kome je Brana bila kuma, izvršio je prodaju objekta u skladu sa poslednjom željom sestara Milošević. Novi vlasnici su ispoštovali amanet koji im je čika Sloba saopštio. On je preuzeo Branine slike, pisama i druge nematerijalne porodične vrednosti. Novi vlasnici i danas poklanjaju pojedinim gostima Braninu zbirku „Pesma ljubavi“. Iza nekad moćne i ugledne vlasotinačke porodice ostala je velelepna kuća i nekoliko desetina pesama, koje nemaju veliku umetničku vrednost, ali imaju istorijski značaj za njihovu porodicu i Vlasotince.

Što se tiče Braninih stručnih radova, postoji jedan iz 1986. godine koji je ponovo publikovan 2021. „Prezentacija Spomen-područja – muzeja koncentracionih logora“ je rad objavljen u okviru Okruglog stola „Jasenovac 1986“. Sama činjenica da se nešto opet publikuje posle 35 godina i nakon smrti autorke, dovoljno govori o značaju studije.

„Autorka je korektno i stručno obradila oblike, probleme i sadržaje prezentacije spomen-područja, odnosno muzeja koncentracionih logora. Komparativni pregled muzejskih postava u Aušvicu, Dahau, Majdaneku i Jasenovcu pruža mogućnosti cjelovitijeg sagledavanja fašističkog terora u Drugom svjetskom ratu, odnosno uloge koju su u tome imala ova masovna stratišta“, napisano je u sažetku rada Brane Milošević.

This slideshow requires JavaScript.

Ispred vile Gunjetinac postavljen je 2023. godine spomenik Hristiforu Crniloviću, koji je Brani bio profesor u Skoplju uoči Drugog svetskog rata. Ona to nije mogla da vidi, ali svakako bi joj bilo drago, jer je o svom omiljenom profesoru pisala sve najlepše u radu objavljenom u „Vlasotinačkom zborniku 2“. Mada se ideološki nisu slagali, jer ona je bila levo orijentisana kao i Zora Crnilović, Hristiforova sestra.

Bilo bi lepo da se u okviru manifestacije „Noć muzeja“ nekad održi jedno veče sećanja na ovu porodicu, kao što se to radi u većim gradovima Srbije kada je reč o ovakvim ljudima. Možda nas Kica i Brana ipak gledaju sa neba, ko to zna?

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.