Pukim slučajem, momci koji su držali kafić u kojem je on konobarisao, rešili su da ga prodaju, a Nemanja se hrabro odlučio da krene u neizvestost, otkupi ga i postane sam svoj gazda.

„Podigneš kredit, uzajmiš se novac i kreneš u borbu. Jednostavno, u tom trenutku razmišljaš samo pozitivno, a kada problemi, kao i u svakom poslu naiđu, onda ih rešavaš u hodu“, kaže nam ovaj mladi ugostitelj.

U nedoumici sa kojom se bori većina njegovih vršnjaka, da li da ode u inostranstvo ili ostane ovde, prevagnula je ideja da otvaranjem kafića mladima u ovom gradu pruži alternativu.

„Izabrao sam put kojim se ređe ide – da ostanem ovde. A od samog starta je ideja sa ovim kafićem bila da bude drugačiji. Mnogi nisu ni svesni koliko mladih ljudi u Leskovcu zapravo i ne sluša narodnjake, ne ide u diskoteku, voli i razume umetnost. Nisu imali alternativu, ni takvo mesto za izlazak. I mi smo im to ponudili. Ovo nije klasičan kafić, ovde organizujemo i umetničke radionice, tematske žurke i svirke… Ljudi su to prepoznali i rado dolaze“, tvrdi Nemanja.

U „Loungu Baru“ radi njih četvoro, puni su ideja i entuzijazma.

„Svaku ciglu koju vidite recimo u ovoj bašti, postavili smo sami. Svaku saksiju smo sami zasadili. Oslikali zidove, osmislili ambijent“, priča nam Nemanja.

„NE PUŠTAJU TE DA DIŠEŠ“

Tvrdi da posao ugostitelja i nije toliko težak, ali je pomalo razočaran sistemom koji „uporno, kao, tvrdi da se zalaže da mladi ostanu ovde, a u stvari samo otežava“.

„Kada je Nemanja otvorio kafić, istog dana su nas posetile ga posetile tri različite inspekcije. Umesto da te puste da staneš na noge, oni ti ne daju da dišeš“, komentarišu njegovi prijatelji.

Njemu to ne smeta, kao recimo neke druge stvari.

„To je gradska odluka o ograničenju rada kafića i restorana. Mladi ljudi izlaze kasno. Tom odlukom da moramo da zatvorimo u 12 ili 1, gradske vlasti nisu uspele da ih odviknu. A onda mi, kada moramo da zatvorimo u pola 1, onda doživljavamo neprijatnosti. Ne možeš baš lako da objasniš gostu koji je odlučio da sedi, da mora da napusti lokal i da ću ja kao vlasnik imati problem ako on to ne učini. Stavljeni smo u nezgodan položaj“, objašnjava Nemanja.

Ovaj Leskovčanin nije jedini koji se žali na ove gradske odluke, već ona pravi problem i ostalim ugostiteljima, ali se sa druge strane mora imati u vidu činjenica da su njih inicirali upravo građani Leskovca.

Uz prateće probleme, Nemanja pokušava da napravi brend, njegova odluka je hrabra, i kako sam kaže, smislena.

„Ništa u životu nije slučajno. A mislim da je poenta da zapravo nešto gradiš i učinioš za sebe i svoj grad nešto što je najbolje“, zaključuje.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“