Potomci Leskovčanina Đorđa Cekića Lešnjaka, jednog od vođa Topličkog ustanka, uporni su u nastojanju da se Ulica Rade Končara preimenuje u ulicu koja bi nosila ime njihovog pretka, heroja koga su Bugari streljali zato što nije odao svoje jatake.

“Po mom dedi Đorđu Lešnjaku nazvana je slepa ulica od 200  metara iza naše kuće, ali mi mislimo da on zaslužuje jednu od većih ulica, kao što je ulica, koja takođe prolazi pored naše kuće, od Niške ulice do bolnice, smatrajući da je on mnogo više zadužio generacije Leskovčana od Končara”, priča za Slobodan Cekić Lešnjak, penzioner koji ovaj postupak vodi sa suprugom Živanom, diplomiranom pravnicom u penziji.

A Đorđe Cekić Lešnjak je svojim herojskim držanjem pred bugarskim okupatorom spasao na stotine života svojih sugrađana, koji su masovno bili uključeni u Toplički ustanak tokom Prvog stetskog rata.

Bunom branili srpsku mladež

Okidač za ustanak, podignut 21. februara 1917. u selu Obilić kod Bojnika, bila je naredba bugarske komande da se na njenoj strane bore srpski mladići.

“Nemam ništa da kažem, samo to: Srbin sam i kao Srbina me ubijte!”. Ove reči izgovorio je je pred streljačkim vodom, rečenicu koja se već 100 godina prenosi s kolena na kolena.

“Znao je da bi se od Leskovca stvorila prava klanica u kojoj bi bile iskasapljene stotine i stotine naših građana, među kojima bi prvi bili najugledniji, bivši i potonji predsedici opština, trgovci, poliitčari..”, objašnjava Veroljub Trajković iz leskovačkog muzeja, organizatora obeležavanje 100 godina Topličkog ustanka.

Đorđe je imao 49 godina kada su ga, najpre iskasapili, a onda streljali. Četri puta su njegove kosti sahranjivane i prenošene, danas počivaju u kripti Saborne crkve u centru Leskovca.

Imao je 6 sinova, najmalađi 4 godine, i jednu kćer od 27 godina, dok se jedan sin u to vreme borio na Solunskom frontu. Briga o deci, od kojih su, po očevom amanetu, mnoga završila fakultete, pala je na njegovu suprugu Tomaniju.

U kući koju je ovaj bogati trgovac sagradio 1911. godine i danas žive unuci Slobodan i Dušan sa svojim porodicama, oronula kuća za koju porodica nema novac da je renovira. Priče o slavnom pretku su maglovite i nejasne.

“Moja tetka kao najstarija i moj otac, kao najmlađi, malo su pričali, ili nisu dovojlno znali o tom strašnom događaju. Domovina se odužila tako što je na našoj kući stavila spomen ploču i ploču iznad kripte, a slepi sokak od 40 metara nazvala po našem pretku. Kraljevina Jugoslavije je jednog od njegovih sinova školovala u Francuskoj i to je sve. Nestalo je drvo ispod koga je streljan moj deda”, priča Slobodan, koji se seća da su Lešnjakovi bili veoma bogati.

Jednomesečni ustanak u krvi ugušen

Buna je trajala samo mesec dana i u krvi je ugušena, a zverstva koja su na jugoistoku Srbije počinili Bugari do tada nisu zabeležena u savremenoj civilizaciji. U buni je učestvovalo sve stanovništvo, armija ljudi i dece.

Posle Drugog rata niko se više nije sećao topličkih junaka i mučenika. Lešnjakovima je oduzeto skoro sve, a imali su 90  hektara zemlje oko kuće i na periferiji Leskovca i ogroman vinograd, nekoliko lokala u centru varoši i najveći vinski podrum sa bačvama od 5.000 i 1.000 litara.

“Bačve je moj otac prodao pred naletom nacionalizacije, i to je jedino od čega smo videli korst”, objašnjava unuk Đorđa Lešnjaka, topličkog mučenika, koji je po političkom ubeđenju bio republikanac, dok je njegov brat Dušan Cekić Lešnjak, zajedno je sa Dimitrijem Tucovićem osnovao Socijaldemokratsku stranku.

“Eto paradoksa, moji preci bili su republikanci i socijalisti, ali su nam nove komunsitičko-socijalističke vlasti uzele sve. Ipak, ispunili smo zavet našeg pretka i većina nas je završila visoke škole.  Bogatstvo dođe i prođe, a ugled i čast se teško stiču”, veli Slobodan.

Toplički ustank, u kome je, tvrdi Veroljub Traković, neopravdano izostavljen i naziv – Jablanički, izbio je u drugoj polovini februara 1917. godine i to je bio jedini ustanak u tada porobljenoj Evropi, masovno još neproučeno herojsko delo.

Ugledni veleposednik, trgovac vinom i kmet, odnosno odbornik Đorđe Lešnjak, uspeo je da pridobije i najviđenije Leskovčane,kao i običan narod.

“Nažalost, pismo kojim je vođa ustanka Kosta Pećanac, naredio podizanje bune u jugoistočnoj Srbiji, nije dobro čuvano, pa su o njemu, kako pišu savremenici, i babe po ulicama pričale. Nemci su otkrili Lešnjakovo ime, uhapsili ga i nekoliko dana mučili, tražeći da izda jatake. Nije odao. Kada su ga u okovima sprovodili na streljanje do obližnjeg Rudara, sa bugarskim dobošarima, ceo Leskovac je izašao na ulice. Pred iskopanom jamom ga je još jednom pitao bugarski oficir ima li šta da kaže i tada je nastao čuveni odgovor okupatoru: “Nemam ništa da kažem, samo to: Srbin sam i kao Srbina me ubijte!”, objašnjava Trajković.

Milica Ivanović