Za prevođenje sa albanskog na srpski jezik u lokalnoj samoupravi višenacionalne opštine Medveđe zadužena je Mirsada Bejić (36), diplomirani ekonomista, a pomažu joj još Seljvija Hiseni, diplomirani pravnik, Aurora Muharemi, koja radi kao ispomoć u okviru jednog od projekta i Auljolja Haljimi, na određeno vreme. Sve četiri pripadnice lepšeg pola rade u istoj kancelariji, a kroz njihove ruke prođe sav skupštinski materijal i sva moguća papirologija jer je reč o dvojezičnom području.

Samo je Bejićeva ovde u stalnom radnom odnosu i ona je zadužena za skupštinsko prevođenje, mada radi i druge prevode. Pored ovog, zadužena je i za rodnu ravnopravnost, kulturu i nacionalne manjine, ali ovom prilikom razgovaramo o poslovima prevodioca.

„Prevodimo sve skupštinske akte koje se usvajaju na sednicama Skupštini opštine Medveđa s obzirom da je sav materijal dvojezičan. Podrazumeva se odlično poznavanje i albanskog i srpskog jezika. Izgleda lako, ali nije, prosto, greške nisu dozvoljene, tim pre što kroz naše ruke prođe i sav drugi papirološki materijal“, priča Bejićeva, koja je osnovnu školu završila u Medveđi, srednju u ovoj varoši i u Prištini, a fakultet u Nišu.

„Vikendom često povedemo naše drugarice i drugove srpske nacionalnosti do Prištine. Ponekada samo da popijemo kafu“

Mirsada na sednicama u Skupštini opštine vrši konsekutivno prevođenje, po principu – on kaže, ona prevede. „Nisam u kabini, nisam izolovana i to je teži način prevođenja zato što se sedi pored govornice i pored osobe koja govori“, objašnjava.

Ovdašnja lokalna samouprava je iz projekta „Da se bolje razumemo“, obezbedila opremu za simultano prevođenje, a posle renovirana zgrade i kabine za prevodioce. Bejićeva i njene koleginice su prošle kroz trodnevnu obuku u okviru ovog projekta, kao i obuku za rukovanje opremom, ali se još uvek ne prevodi simultano.

„Pretpostavljam da ćemo proći još kroz neku obuku jer je reč o složenom načinu prevođenja“, smatra naša sagovornica.

U lokalnoj samoupravi je do poslednjih izbora krajem prošle godine bilo 7 odbornika iz redova albanske nacionalne manjine, a sada samo tri jer je ukupan broj odbornika smanjen sa 35 na 25. No, svejedno, posla ima za prevodioca.

„Nekim odbornicima Albnacima je lakše da govore na srpskom, nekima na maternjem jeziku, ali posla ima“, priča Bejićeva.

Neke od saradnica Bejićeve, poput Auljolje Haljimi, završile su fakultet u Prištini na albanskom jeziku. Ona je tek diplomirala.

„Imala sam mogućnost da nađem posao u Prištini, ali htela sam da se vratim u svoj rodni kraj. Volela bih da dobijem i stalni posao“, priča ova vesela devojka.

Pitamo, od kolikog značaja je njihov prevodilički rad za građanstvo, a one kažu da se nadaju da jeste, ali nemaju povratne infomacije. „Iako nismo zadužene za rad sa strankama, ponekada siđemo do šaltera ako neko od naših sugrađana ne razume baš sve na srpskom“, vele.

„Naše je da radimo savesno, da radimo timski sa svim kolegama, a timski rad i razumevanje ovde ne manjkaju. Osim što se družimo na poslu, pa se i počastimo baklavama koje preostanu sa naših slavlja i sitnim kolačima sa pravoslavnih slava, mi se družimo i privatno“, dodaje Mirsada, dok Auljolja, jedina koja je pored nje voljna za razgovor, kaže da među vršnjacima ima mnogo.

U opuštenijoj atmosferi razgovoramo o tome koliko sličnosti i razlike ima u govoru Alabanaca u Medveđi, Bujanovcu i Preševu ili u Prištini. I tu dobijamo iznenađujući odgovor naših sagovornica.

„Naš govor se razlikuje od albanskog u Preševu i Bujanovcu, kao na primer što se razlikuje govor Srba u Medveđi od onoga koji se govori u Lebanu i Leskovcu, a Srbi iz Medveđe veoma pravilno govore. Zapravo, mi Medveđani albanske nacionalnosti govorimo književnim jezikom, ispravno, kao oni u Prištini“, ne propuštaju priliku da pohvale govor svih Medveđana.

Medijski sadržaj sufinansirala je opština Medveđa. Stavovi izneti u tekstu nuzno ne odražavaju stavove donatora