Ulica Petra Lekovića bez broja,  jedan je od delova  velikog romskog  naselja u Panađurištu, kako lokaciju koja se proteže duž regionalnog puta kroz grad, kolokvijalno nazivaju Vranjanci, je ulica siromoštva i tuge, bez asfalta i osvetljenja.

U naselju sa dvadesetak kuća, tik uz ogradu vojnog objekta, do kojeg se stiže preko velikih betonskih ploča sa puno neravnina i rupa, nalaze se prvi rezidenti mahom mlađe generacije Roma.

Na uličnom okupljanju mahom dele informacije o poslu, sekundarnim sirovinama i svim problemima koji ih tište u zavisnosti od dana.

„Ovi prsti osećaju svaki metal, kada su se delili motokultivatori u Leskovcu bio sam na spisku, a onda me neko izbacio. To je meni parče leba, jedna tura 500 dinara puna kapa, još jedna i eto džak brašna“, počinje priču Arifi Ferdi, mlad čovek koji hrani petočlanu porodicu.

Govoreći o problemima svog naroda, on smatra da je glavni uzrok siromaštva u kome žive to što su Romi.

„Ja sam četiri godine živeo u šupi. Imam petoro dece, a nikada mi država nije dala nešto da se obradujem. Jedino što sam dobio je džak krompira i kutiju zejtina. Nemamo ništa od toga što mi poštujemo državu, kad ona ne poštuje nas, ukratko, ako si Ciganin za crnu zemlju si“, govori Ferdi i dodaje da ga je sramota da pozove dolepotpisanog u svoj dom zbog uslova u kojim živi.

Ova ulica već petnaest godina, po rečima meštana, čeka asfaltni sloj kojim bi trebalo da se konačno reši problem blata i kaljuge koje je prisutno sa svakom kišom. Uličnog osvetljenja takođe nema, pa izlazak u takvim uslovima predstavlja rizik od povreda, kako za starije tako i decu zbog velikih kamenja koja su razbacana po zemljanom putu.

„Prva kiša donese nam reku sa obližnjeg uzvišenja koja nam potapa kuću i unosi blato i đubre. Zidovi cele kuće su konstantno pod vlagom zbog čega su počeli i da se drobe pa strahujemo svakog dana da ne dođe do najgoreg“, prepričava nam Zoran Arifović, invalid koji kako kaže sa 10.000 dinara socijale pokušava da živi život čoveka sa sedmočlanom porodicom.

„Nemamo čak ni kupatilo, i to nam je obećala neka komisija zbog lošeg materijalnog stanja, nešto se počelo i na tome se stalo, sada imam običnu prostoriju u kojoj supruga može samo da pere veš“, tvrdi Arifović i dodaje da su zime posebno teške, jer drva za ogrev nema, a struja je i odviše skupa.

„Davali su zimus najugroženijima drva za zimu, nama ništa, pa moramo da dovlačimo granje sa obližnjeg brda. Već osam meseci čekam jednokratnu pomoć od 5.000 i još uvek ništa. Slabo se krećem, uskoro će zima, a zbog dugovanja mi možda i iseku struju“ jada se on.

Na pitanje od čega mladi žive, okupljeni kažu da spas pronalaze u sezonskim poslovima u Vojvodini.

„Mi odrasli se i nekako snađemo, ali teško je kad uveče zaplače gladno dete“ naglašava Ferdi.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva