Između demokratije i diktature

Država Srbija je u svojoj novijoj istoriji, u 19., 20. i 21. veku stalno na raskršću između demokratije i diktature, računajući i period u sklopu Jugoslavije. U dva veka dugoj političkoj istoriji sloboda i demokratija beleže se samo u tragovima, kao kratak bljesak koji stvori samo nadu. Mnogi istoričari, pa i psiholozi, korene vide u viševekovnom ropstvu pod Turcima, gde su sila i moć narod Nemanjića pretvorili u podanike i poturčenjake, a i potonji knjaževi i kraljevi, sem dvojice iz sredine 19. i na početku 20. veka, imali su epitete diktatora, bez obzira na njihove zasluge za oslobađanje od Turaka ili privrednog i ekonomskog napretka društva i države.

Istorija takođe beleži bune u tim vekovima, i pod turskom i pod srpskom vlašću, koje nisu naškodile diktatorima, ali ni jedan režim u istoriji Srba i Srbije nije upamćen po državnoj brutalnosti i zločinama nad sopstvenim narodom kao onaj komunistički koji je u želji da dođe na vlast izazvao bratoubilački rat, a već od 1944. godine kreće sa represijama. Današnje stanje svesti nacije, koja tavori između demokratije i diktature, vuče korene iz tih okupatroskih vekova i iz vremena vladavine diktatorskih režima.

U završnici tog građanskog rata na desetine hiljada Srba je pobeglo na zapad sluteći osvetu i tako je Srbija zabeležila dodatno smanjenje stanovnika. Potomci tih Srba, rasutih širom sveta, možda još pamte priče svojih dedova i baka o Srbiji, ali oni više nisu Srbi.

Oni koji nisu pobegli, a imali bilo kakvu političku aktivnost pre i tokom rata, pobijeni su, ali su pobijeni ili su odležali teške robije, uz uzimanje svih prava koja pripadaju ljudskom biću, i oni koji nisu imali veze s politikom, uglavnom intelektualci, sveštenstvo, sudije, privrednici i poljoprivrednici – stubovi jednog društva.

Autor teksta

Poput nacističke Nemačke, nerpijatelja od koga su najviše stradali Srbi, komunistička vlast je za svoje realne i izmišljene neprijatelje formirala logore nalik na koncentracione, a ono što je najjezivije i što nikada neće skinuti ljagu sa srpskog roda, forimrala je i masovne grobncie za ubijene u masovnim streljanjima, bez suđenja i prava na odbranu, kao nacistička Nemačka. A ono što je još strašnije, takve zločince Srbija je slavila više od pola veka kao heroje i ono što može da se podvede pod kolektivni mazohizam, u Srbiji se još šepure s visokim partizanskim penzijama i posleratnim kursveima ljudi koji su bili deo tog režima.

O zločinama novoformirane komunističke države Jugoslavije, u kojoj je među naredbodavcima i izvršiocima bilo najviše Srba, a istorija ih pamti kao najodanije „najvećem“ među njima Josipu Brozu Titu, više od svakog istoričara, više od svakog preostalog svedoka tih zlih vremena, govore originalni dokumenti Odeljenje za zaštitu naroda – OZNA, kakava ironija – za zaštitu naroda“?!. Deo dokumenata objavljen je u knjizi „Represija komunističkog režima u Srbiji 1944 – 1946“, autora Srđana Cvetkovića i Nemanje Devića, koji su, istražujući državne sistematizovane arhive, rasvetlili samo dve godina zločina, inače, dugo vremena zatamnjenog dela istorije Srbije i Jugoslavije.

Dokumenti sadržani u ovoj knjizi predstvljaju nepobitno svedočanstvo o tome kako se, od prvih dana pobedničkog povratka partizanske vojske u Srbiju, nova komunistička vlast učvršćivala smišljenom, dobro organizovanom represijom nad civilinim stanovništvom. Na desetine hiljada ljudi stradalo je pod izmišljenom optužbom da su ’narodni neprijatelji’, ’izdajnici’ i ’saradnici’, dok stvarni razlog za njihovovu likvidaciju bez suda uopšte nije bio u onom što su tokom rata činili nego u onom što su bili u javnom i privatnom životu. U očima Komunističke partije Jugoslavije i njene tek osnovane tajne policije, OZN-e, njihova ’krivica’ prosto se sastojala u tome što su po svom socijalnom položaju i političkim uverenjima, po svojim moralnim vrednostima i kulturnim opredeljenjima mogli predstavljati smetnju uspostavljanju totalitarne diktature sovjetskog tipa u Srbiji i Jugoslaviji“, piše u predgovoru knjige Leon Kojen.

U toj knjizi sa 588 strana, pronalazimo i leskovački kraj, imena strelajnih, masovne grobnice… i to samo za prve dve godine vladavine komunista koji su se u potonjim godinama obračunavali i sa starim i sa novim neprijateljima, onima iz sopstvenih redova, o čemu samo po jednoj činjenici može da se nasluti dokle su trajale torture i likvidacije, a to je činjenica da je poslednji zatvorenik s Golog otoka otišao 1956. godine.

U „Spisku lica sa teritorije Sreza jablaničkog (malo slov „ j“ je delo Oznaša p.n.) koja su likvidirana, kao narodni neprijatelji, u toku okupacije od 1941 do oslobođenja“ je ukupno 237 osoba, iako autori barataju brojem od 150. Međutim, sabiranjem žrtava sa spiskova dolazi se do broja od 237.  U tim spiskovima nema samih Leskovčana (grad Leskovac), jer sva dokumenta o zločinima nisu sačuvana. Oznaši su, naime, imali vremena sve do 2000. godine, pa i kasnije, da pokradu arhivu koju su godinama slagali.

Iz okoline grada Leskovca, streljane su ili obešene 102 osobe, iz sela Ladovica 9, iz sela u opštini Medveđa – Gajtan- 18, Drence – 17, iz Gazdare -2 i Lece – 20. U knjizi piše da su streljani iz sela kraj Medveđe likvidirani sa intervencijom i potpisom Nikole Ilića, nekadašnjeg funkcionera SUBNOR-a.

Selo koje je najviše stadalo u Srbiji od „Odeljenja za zaštitu naroda“ je grdeličko selo Sejanica jer je od 1944 do 1946. godine ubijeno 50 meštana. U selu Orašje likvidirano je 14 ljudi, po spiskovima, ali na kraju tog spiska dopisano je da je likvidarno još dodatnih 5 mešatana tog sela.

Među streljanima je jedan veleposednik, jedan oficir, nekoliko zanatlija, a ostali sve zemljoradnici, budući da je reč o seoskim sredinama, a među njima ima i nekoliko domaćica iz medveđanskog kraja.

Streljali su i žene i pobili seljake zemljoradnike. Sa komunsitima je počelo iseljavanje iz tih brdovitih sela koja su danas pusta.

Još uvek nema konačnog spiska likvidiranih Leskovčana, ali je poznato da su oni, zapravo, najviše stradali od novih „šumskih“ vlasti, kivnih na gospodski Leskovac, a najveće stratište Leskovčana bilo je selo Slavnik kod Bojnika, odnosno, tamošnja masovna grobnica.

Posle 2000. godine formirana je državna komisija za istraživanje masovnih grobnica, pa je samo na području opštine Vlasotince, na osnovu probnih ekshumacija, popisano ukupno 734 streljana kod pet jama, i 133 nestala Vlasotinčana, što je ukupno najmanje 867 žrtava. Taj broj, prema navodima mlađih istoričara, petostruko je veći kada je u pitanju grad Leskovac.

Državna komisija je počela i stala, posao nije završila do kraja, a njen cilj nije bio utvrđivanje krivice, već puko konstatovanje stanja.

Jasno je da krivci, zločinci, za genocid nad sopstvenim narodom, ne samo što neće nikada odgovarati, budući da su već otišli i otići će bogu na ispovest, iako nisu verovali u boga, kao poštovani članovi društva na ovozemaljskom životu. O njima u nekim drugim sadržajima, a mi se vraćamo na početak naše priče, na sukobe na višekovni život Srba između diktature i želje za demokratijom, na korene, a stali smo kod uspostavljenog sistema komunista.

Komunisti su pokazali da su sposobniji i od od Turaka i od diktatorskih srpskih knjaževa i kraljeva, (a svi srpski diktatori iza njih koristili su njihove metode zastrašivanja), jer su zastrašivanjima, torturom i likvidacijama, sve uz populizam i negovanjem kulta ličnosti, još dublje usadili moć tišine i šapata u glavama srpskog naroda, promenili mentalni sklop nacije i dokusurili mu onaj nemanjićki genetski kod.

Znam, oni su podigli zemlju iz ratnog pepela, oni su dali velike žrtve za slobodu, oni su izgadili fabrike i solitere, ato-puteve, uveli besplatno zdravstvo i školstvo, ali svuda se u svetu beležio napredak posle rata, pa me nemojte zatrpavati tim činjenicima jer ih priznajem kao pozitivne, i, jer ću vam odgovoriti da su oni i uništili zemlju koju su gradili. Ovde je reč o državnom teroru nad sopstvenom nacijom i gušenjem slobode misli i govora, čije posledice osećamo i danas.

Uprkos mitovima o herojstvima, koji nam kroz vekove nameću kao realnost, srpski narod nikada nije uspeo da dosegne do uređenog demokratskog sistema i nikada povremeni izliv hrabrosti nije iskoristio da sa sebe zbaci oklope podaništva. Ostali smo „evet narod“, čas izuzecima, naravno. Ni iz jedne pobune se, nažalost, nije rodila demokratija, iza pobuna i protesta na kratko je ostajao samo privid. Studenti iz čuvenih protesta 1968. godine su se, protestujući, zalagali za dosledniju primenu komunizma, komunistički disidenti opet nisu zagovarali u svetskoj civilizaciji poznati vid demokratije, a čuveni protesti naroda iz 1991. godine završili su se fijaskom. Treba li reći da ih je većina Srba osuđivala, a tražila se samo sloboda medija, odnosno, govora.

Nada, jedna u nizu, rodila se 5. oktobra 1999. godine. No, velika narodna eneregeija potrošena je ni za šta. Epilog: Ubijen premijer, a sistem ostao nepromenjen. Na ulicama i 1991. i 1999. godine bili su građani – studenti, intelektialci, radnici, seljaci koji, više sam nego uverena, nisu baštinili vrednosti komunista. Vlast su, međutim, s retkim izuzecima, preuzela deca komunista, najpozantije NVO organizacije raspolagale su velikim novcem, a tada se njihova reč uvažavala, vodili su potomci istih. Sistem nije promenjen.

Mnogi su iz tih vremena promenili partijske boje pa su danas opet uz vlast, istu onu protiv koje su protestovali i skakali na tenkove.

Ovih dana Srbija je, ili bolje reći manji deo Srbije, na ulicama. Ista mantra okoštalog mentalnog sklopa, vrednosnog i državnog sistema kaže da je reč o „huliganima“. Plamen je upaljen, kako se kaže, protiv diktature jednog čoveka. Da li će to biti samo još jedan bljesak borbe za demokratiju ili još jedan u nizu zgasnulih pokušaja, ili, kako to redovno kod nas biva, borba da „Kurta zameni Murtu“, ostaje da se vidi. No, ne treba biti mnogo pametan pa ponoviti ono što pametniji govore i pišu, a to je da sistem nikako ne sme da čini jedan čovek, država ne počiva na jednom čoveku, već na narodu i njegovoj volji i na državnim institucijima, koje opet kontroliše narod, a koje kod nas odavno ne funkcionišu ili funkcionišu kako im se naredi. No, mi Srbi volimo vođe, volimo lidere, populiste, volimo da drugi misli i odlučuje umesto nas, volimo bič, čast časnim izuzecima, ostalo nam od predaka.

 

Napomena autora: Deo koji se odnosi na zločine komunističkog režima nema nikakve veze sa ljudima koji su baštinili i baštine ideju komunizma i koji svoje ruke nisu uprljali tuđom krvlju i koji svojim delima nisu zagorčali život svojoj braći po jeziku i poreklu.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

10 komentara

  • Комунизам је врста менталне болести!

  • Tekst je poučan, ali mi se čini da bi se više moglo reći o „autoritarnom sindromu“ – koji je smatran karakteristikom Nemaca, ali i Srba.

  • Cestitam na odlicnom tekstu. Vi ste gispodjo Milice jedna hrabra zena. Nastavite da svedocite istinu o komunistickim zlocinima jer se samo na istini podize i stvara zdravo i normalno drustvo.

  • Ustaj, Srbijo, protiv diktature!

  • Не бих се сложила да Срби треба да се стиде комунистичких злочина. Каква инсинуација! Нађите ми једног комунисту ко се изјаснио да је Србин, сви су постали југословени ако су хтели да преживе.То је моје лично мишљење.

  • Такође, Срби не воле бич. Ниједан Човек то не воли. Ако неки Срби воле да омаловажавају себе, не треба то приписивати целом народу. Баш сам повређена.

  • Živa bila…

  • BRAVO MILICE

  • Ma kakvi partizani i Tito,trebalo je sve predati Nemackoj ,tada bi nam bilo bolje,jer mi ne cenimo nase vladare,sve nam smeta,pogledajte i ove proteste,bar na ovim slikama su sve zadrigli,popunjeni ,sa telefonima od 1000 e,samo bic i stroga disciplina,jer mi Srbi ne znamo da cenimo nista i nikoga,samo gledamo svoju korist,pa pogledajte,vise cenimo strane drzave,trce u Grcku i druge zemlje,a svoju Srbiju ne znaju,cak se i stide da idu po banjama,planinama,koje su nam prelepe.

  • Imam dve ideje na pamet.
    Prvo, da autor teksta izadje samnom na veceru, i
    Drugo, ne zelim da odem u raj, ako tamo bude Vucic

vaš komentar