Radmila i Stojan Nikolić iz bojničkog sela Đace izrodili su i očuvali dvanaestoro dece, 7 kćeri i 5 sinova, od skromne radničke plate glave četrnaestočlane porodice i nikada se nisu plašili da će ostati gladni ni žudeli nisu za onim što nisu mogli da imaju.

Najstarija Milenka danas ima ima 34, a najmlađi Nikola je nedavno postao punoletan i samo on trenutno živi s roditeljima, a na istu adresu vode se još dvoje, ali su i oni kao i sva preostala deca, sada odrasli ljudi, našli ili pokušvaju da nađu svoj put. Pet od 7 devojaka se udalo, muškarci oženili. Neki žive u Beogradu i Smederevu, a neki u Švajcarskoj.

„Rađali smo decu jer smo voleli da nam kuća bude puna. Nikada nismo bili gladni, jer sam svaki dan kuvala u lonac od pet litara i, kao i danas, pekla domaći hleb. Starija deca čuvala su mlađu, pa sam ja mogla da čuvam krave, svinje i živinu i da obrađujem baštu, tako da smo imali i meso i mleko i jaja. Sve ostalo jeste bilo luksuz za nas, ali nam ništa nije falilo. Očuvali smo zdravu i dobru decu“, priča Radmila (61).

„Ne, nismo siromašni, mi smo najbogatiji ljudi na svetu“, skoro uzvikuje majka 12-oro dece

Žive u sopstvenoj spratnoj kući. Prizemlje je sagrađeno u vreme kada su u Bojniku još radile fabrike i Stojan primao platu, a posle radnog vremena i vikendom nadničio. Sprat je podignut donacijama dobrih ljudi u vreme političkih kampanja, pomagale su i članice Kola srpskih sestara i Udruženje „Srbi za Srbe“.

„Bilo je više solidarnosti. Mi nismo tražili pomoć. Ljude je fasciniralo dvorište puno dece, pročulo se za nas. Hvala im“, priseća se domaćica.

No, nije se čekalo samo na platu i milostinju. Stojan je radio po celi dan.

„Sve sam radio, sekao drva, rezao vinograde, okopavao voćke a kako je koji momak stasavao vodio sam ga da mi pomaže. Sada zaista ne znam kako smo uspeli“, čudi se Stojan, mada Radmila nije zaboravile te dane, za koje kaže da su bili najlepši u njenom životu.

„Nema tu velike filozofije. Radiš, ideš napred, ne želiš ono što nemaš i ne možeš da imaš, zadovoljavaš se malim stvarima, smehom dece i njihovim zdravljem, učiš ih da ne gledaju u tuđu kuću, tuđi tanjir u tuđe patike i cipele“.

Nikolići su bezemljaši

Deca, pričaju oboje, nikada nisu bila bolesna. No, Stojan se razboleo pre dve i po godine i zbog ganagrene noge operisan, koja se sada pojavila i na drugoj nozi. U invalidskoj je penziji od 14.000 dinara, a Radmila za nju i troje dece prima 7.000 dinara socijalne pomoći. I to su sva redovna primanja porodice Nikolić.

„Pomažu i deca kada mogu, mada se i oni još snalaze, imaju svoje porodice. Dvoje ponekad odu na rad u inostranstvo, tek da zarade malo za sebe. Nije dobro što se Stojan razboleo“, komentariše Radmila dok prevrće hlebno testo koje stasava u velikoj vangli.

Stigla je najmlađa kći sa bebom u goste, uželela se majčinog hleba.

„Nismo imali sve što smo želeli, ali smo bili srećni“, kaže inače ćutljiva mlada majka, spremajući bebu za spavanje.

Radmila i Nikola sada imaju desetoro unučadi a nadaju se da će ih biti najmanje 24. „Zaslužili smo“, smeje se majka dvanaestoro dece koja pokazuje na kutak dnevne sobe, na mali kup plastičnih pohabanih igračaka.

„Igračke nismo bacali, čuvali smo ih za unuke“, dodaje.

Sva deca Nikolića završila su srednje škole u obližnjoj varoši Bojnik, osim najmlađeg Nikole, koji je prekinuo srednjoškolsko obrazovanje.

 „Onako, tek tako, nije mi se išlo u školu“, odgovara šeretski na naše pitanje, vešto izbegavajući fotografisanje s roditeljima, ali ne škrtari kada priča o budućnosti, objašnjavajući kako planira da služi vojsku jer voli opasač, uniformu i čizme.

Izlazimo iz kuće iz koje se čuje samo slabi plač bebe.

„Eh, žao mi je što su deca otišla od kuće, što je tišina, što se ne uspavljujem i budim sa vikom i drekom, ali, porasle moje bebe, posla nema u Bojniku, pa otišla dalje. Takav je život, ideš tamo gde možeš da živiš“, priča bez gorčine dok nas ispraća majka 12-ore dece i baka 10-ro unučadi.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa, lokalne samouprave opštine Bojnik,  koji je dodelio sredstva