Postoje mirisi, zvuci i lica iz detinjstva koji ostanu zauvek urezani u srcu. Ne blede ni kad se sela promene, ni kad ljudi odu, ni kad godine zaveju puteve do njihovih kuća. Za mene je Đurđevdan uvek imao miris pečene ćurke, zvuk trube što odzvanja preko drvenog mosta i setan pogled Jagode – moje bele cigančice iz mahale.

U našem selu Romi nisu bili „drugi“ – bili su deo nas. Smeh njihovih svadbi i pesma sviraća unosili su radost i sklad u naše nesložne srpske kuće. Danas, kad su mostovi među ljudima tanji nego ikad, vraćam se u tu priču – priču o prijateljstvu koje nije poznavalo razlike.

Priča

U mom selu nekada je postojala ciganska mahala. Tri porodice, dve muslimanske i jedna hrišćanska, živele su tu, svaka u svom svetu, ali uvek u miru i poštovanju. Mi deca nismo pravili razlike. Bili smo jedno veliko dvorište.

Među mojim drugaricama posebno se izdvajala Jagoda. Godinu dana starija od mene, visoka i vitka, sa velikim očima uvek blago spuštenih kapaka, gledala je u zemlju kao da u sebi nosi neku tihu tugu. Njena bela put i setan pogled činili su je najlepšom od svih mojih drugarica. Bila je mirna, blaga, gotovo stidljiva.

Imala je mlađeg brata, nemirnog duha, koji se lako tukao s decom, a još lakše dobijao batine. Kada bi joj se došao požaliti, Jagoda bi se iz mirne devojčice pretvorila u učiteljicu, grdeći ga dugo i ozbiljno. Na njegovo prvo protivljenje na romskom jeziku, kojeg nisam razumela, dobio bi šamar od koga bi mu obraz bio crven do podneva. Za razliku od nje, ja svog mlađeg brata nikada nisam udarila.

Iako je bila tiha i povučena, Jagoda je imala svoju vatru. U nju su, naravno, bili zaljubljeni poneki dečaci iz sela. Iskazivanje tih simpatija tada nije imalo veze sa cvećem i ljubavnim porukama. Najčešće je značilo vučenje za kike, ako ih devojčica nosi, dobacivanje ili ponudu da podele doručak ili užinu. Meni niko nikada nije ponudio ni parče hleba, ali Jagodi jeste.

Ona se na sve to obično nije obazirala – sagla bi glavu i nastavila svojim putem. Jedino što je moglo da je trgne iz te mirnoće bile su dve reči: „Cigančice lepa“. Tada bi se naglo okrenula, oči koje su dotad bile polusne širom bi se otvorile, iz njih bi iskočio bes, a ruke, iznenađujuće snažne, zgrabile bi dečaka i dobro ga prodrmale, bez straha da će se neko iz njegove družine usuditi da ga brani. Jer niko se nije usuđivao.

Tada sam je gledala sa divljenjem. Bila je snaga nad svim devojčicama iz sela, koje se nikada nisu usudile da se potuku sa dečacima. Nije bila klasična lepotica, ali je imala onu harizmu koju nose stas, stav i karakter, sa parvom sjajnom crnom kosom, kao one što se danas peglaju.

Kuća Jagodinih roditelja bila je u središtu sela, odvojena od glavnog puta potokom preko kojeg je stajao drveni mostić. Svake godine morali su ga popravljati. Njihovo dvorište spuštalo se blagim padom sve do vodenice. Imanje nisu imali, osim bašte u kojoj je Jagodina majka uzgajala sve što je moglo da rodi. Otac Stanko bio je trubač, šeret i veseljko, svirao je u orkestru sa starijim Romom Azirom na svim svadbama u selu i okolini. Od toga su živeli.

Zimi su ih srpske komšije pomagale. Znalo se koja kuća donosi brašno, koja meso. Moja baba je svake godine odvajala manju kacu sa mesom prelivenim mašću, da im traje. Od njih smo dobijali jaja, čak i ona od ćurke – najveća, najbolja za tucanje na Uskrs. Uvek sam pobeđivala zahvaljujući Jagodi.

Đurđevdan kod Jagode bio je praznik za sve nas. Njihova skromna, ali topla soba. Sofra postavljena po sredini, miris pečene ćurke, vesela graja gostiju i Stankova truba koja bi se čula i u mojoj kući. Moj otac, koji je retko pio, odatle bi se vraćao nasmejan, ponekad i pripit, pa bi ga majka do zore ućutkivala da ne probudi decu. A ja svakako ne bih spavala, osluškujući smeh koji je dopirao iz noći dok sam u ustima odećala ono slasno parče čuretine što  je Jafoda I pre svečanog stola sakrilan u omanji tanjir.

Te tri romske porodice imale su svoje zatvorene tajne, ali i otvorena srca za celo selo. Bili su veseljaci, ponosni ljudi, poštovani u zajednici. A mi, deca, odrasli smo bez zrna netrpeljivosti – živeli smo u bajci zajedništva.

Danas, kada u mom sadašnjem naselju Srbi i Romi žive potpuno odvojeno, a mladi Romi znaju da dobace „Srbe na vrbe“, shvatam koliko je moje detinjstvo bilo posebno. Možda baš zato u meni nikada nije bilo animoziteta prema njima, jer sam Jagodine setne oči i njen prkos ponela sa sobom kroz život.

Epilog

Decenijama kasnije, slučajno smo se srele. Nije daleko otišla od svog rodnoh sela. Samo 20 kilometara niže, u malu varoš. Stajala je na pragu svoje kuće oronule kuće, sa sedom kosom spletenom u jednostavnu punđu. Na trenutak sam zastala, tražeći u njenom licu onu vitku, ponosnu devojčicu iz mahale. Oči su joj bile iste – samo dublje, umornije, kao da su u njih stale sve priče njenog života.

„Je l’ ti to…?“,  upitala je tiho, kao da ne sme da veruje.
„Ja sam, Jagodo“, nasmejala sam se, a grlo mi se steglo.

Neko vreme smo ćutale, gledajući se. Onda se nasmešila onim istim blagim osmehom iz detinjstva, onim što ne traži objašnjenje. Pričale smo o deci, o životu, o ljudima kojih više nema. O onim Đurđevdanima kad su mirisi pečene ćurke i zvuk trube ispunjavali celo selo, a mostić preko potoka bio pun smeha.

Kad sam pošla, ostala je na pragu, gledajući za mnom, baš kao što sam je poslednji put gledala kad smo bile devojčice. I u tom trenutku, setih se „Koštane“,  ne zbog tuge, već zbog one večne lepote sećanja koja, ma koliko godina prošlo, ostanu živa.