U JAVNOSTI mora da postoji mogućnost da se, bilo kakav problem, raspravi, a ne da se presuđuje bez ikakve rasprave. Jer ako toga nema onda se guši sloboda mišljenja.
Izbori su bili. Bili su i prošli. I bi šta bi. Sve što je trebalo da se dogodi, dogodi se! Srbija je dobila To Što Je Tražila. Valjda i zaslužila. Voljom građanki i građana!
Naprednjaci su slavili veliku pobedu i Mladence. Došlo je proleće.
Nedelje, koje su pred nama, verovatno nisu baš najsrećniji trenutak, zbog formiranja nove vlade, za razmišljanja na temu: javnost.
Pa, zašto onda baš o ovome pišem?
Zato, jer je, javnost, najupečatljiviji fenomen prošle izborne kampanje. Pišem, ali ne kao traženje utehe u očajnim okolnostima, jer od pre neki dan u Srbiji imamo posla s vlašću koja je svoju apsolutnu dominaciju izgradila upravo na anuliranju javnosti i mržnji, a u osvit katastrofalnih zabluda i mita o “svojstvenoj istinitosti i veličini“ SNS i Aleksandra Vučića.
Jer, ta “Vučićeva patološka želja za slavom“ znači opet: jedna partija, jedan vođa, kao u doba Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića.
Mogu reći, šta mislim o javnosti u Srbiju, jer nemam nikakvu obavezu ni prema kojoj političkoj partiji, jer ne težim za političkom afirmacijom i nemam potrebu da iskazujem političku lojalnost, da bih dokazao svoju građansku svest i profesionalnu zrelost. Samo oslobođen partijske pripadnosti, što znači bez “patologije interesnog ponašanja“, mogu reći sve što mislim i osećam nakon ovih izbora.
Naravno, odbijajući da smo kao ličnosti potpuno nemoćni da menjamo svoje okruženje i sebe same i da se moramo pomiriti sa uverenjem da “zlo uvek pobeđuje“.
Kada pišem o javnosti prvenstveno mislim na “građansku javnost“, zato što “građansku javnost“ shvatamo kao kategoriju tipičnu za određenu epohu i kao deo građanskog-civilnog društva.
Javna sfera, mediji i javno mnjenje nisu “javnost“, čak naprotiv, ali su utemeljeni na ideji “javnosti“. Zato je “građanska javnost“ poseban tip opštenja među ljudima, kojim se izbegava isključivost, izbegava dominacija, teži se potpuno slobodnom mišljenju, izražavanju komunikacije, da se oblikuju različita mišljenja i formira neko gledište, ali samo kroz dijalog o javnim poslovima i javnim interesima. Jer, samo na taj način, se može doći do preoblikovanje mišljenja same države odnosno vlasti ali i pojedinca.
Do preoblikovanje mišljenja dolazi se poštovanjem javnosti i to “kritičke javnosti“.
Ako prihvatimo da je javnost prostor između države i građana, onda mora da postoji dijalog između države i građana, jer bez slobodnog izražavanja mišljenja i dijaloga nema ni javnosti. U javnosti mora da postoji mogućnost da se, bilo kakav problem, raspravi, a ne da se presuđuje bez ikakve rasprave. Jer ako toga nema onda se guši sloboda mišljenja.
Dakle, sloboda i jednakost građana pred zakonom su uslovi za delovanje javnosti; vlast mora biti kontrolisana i javno verifikovana da bi se suzbile vidljive “klice despotije“ i nekontrolisana državna moć.
Međutim, u Srbiju komunikacija je jednosmerna; ovde vlast samo saopštava, saopštavaju portparoli političkih stranaka, saopštavaju novine, koje fabrikuju glasine, jer nemaju komunikaciju sa čitaocima, a sve zarad toga da niko ne bi mislio svojom glavom.
Zbog svega navedenog javnost u Srbiji je suspendovana, pogotovu javnost je uskraćena za lični život naših državnika.
Kao da postoji neko nepisano pravilo da se javnost mora lišiti informacija o ličnom životu ljudi na vlasti, dok se na drugoj strani vrši vivisekcija ličnog života opozicionara, odnosno ličnosti koje nisu po volji trenutnoj vlasti!
A, ne bi smelo da bude tako. Lila Radonjić, doaen srpskog novinarstva, piše: “ Kod nas ne možete pomenuti ništa iz privatnog života. Zašto javnost ne bi imala pravo da zna da li neko živi i srećnom i skladnom braku, s toliko i toliko dece? To nije zadiranje u privatnost. To je informacija koja opisuje kompletnu ličnost koja će sutra da preuzme najodgovorniju funkciju u zemlji“.
U Srbiji o tome mukajet. Jok more, šunel.
Zato u Srbiji umesto javnosti imamo “glasine“ koje su jedino značajne i to u nedemokratskom konteksu ali i zato što su način za proveru naklonosti javnosti u sistemima koji ne neguju javnu komunikaciju, i u kojima javnost nije politički značajna.
Javnosti se nosioci vlasti u Srbiji niti obraćaju niti pred njom podnose račune; odgovornost su uzurpirali oni koji ne moraju da daju odgovor. Nosiocima vlasti u Srbiji je jedino bitno javno mnjenje.
Zato nam saopštavaju preko medija šta hoće, šta nalaze za shodno, šta će se svideti Prodavcu Magle, čime će On biti zadovoljan, a oni pohvaljeni! Na nacionalnoj TV spiker kaze: Imamo dve radosne vesti! Kao da Veliki Brat zna koja je Za Nas vest radosna, a koja ne?
Kao da su u našoj glavi, kao da je naš mozak pod njihovoj kontroli; da imamo ugrađene čipove u glavi koji oni kontrolišu.
Posebno želim da napomenem da je javnost, po mom skromnom mišljenju u Jugoslaviji, Srbiji za vreme Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića bila kudikamo veća.
Zašto nam je sve ovako kako je?
Zato što smo demokratski odabrali jednoumlje! Zato što se na izborima u Srbiju izlazi da bi se glasalo protiv, a ne za; glasa se da bi se kaznila neka politička opcija; glasa se iz inata; glasa se iz prkosa, a ne glasaju se vizija i ciljevi političkih stranaka. Samo to ne! Zato što su građanke i građani poverovali stvorenom javnom mnjenju, odnosno ono što dobijamo od medija, elektronskih i štampanih, medija koji su bili huškački, a samim tim i vrlo opasnim, bar kod nas.
Ako je izborni slogan SNS bio: Ko ne glasa za nas glasa za Miškovića(korupciju), a koji će kao prevejani i dokazani tajkun uložiti 100 miliona evra u predizbornu trku. Ni manje ni više nego celih 100 miliona evra, daće našim političkim neprijateljima da bi nas pobedili!
Da li ste smeli bilo šta pozitivno reći o drugoj političkoj opciji; da li ste mogli pohvaliti bilo kog drugog političara sem Vučića, ili što reče Vuk apostola Pavla, a da se na vas ne svali, sruči lavina uvreda, psovki, laži, prostakluka i poganluka najprizemnije vrste.
Kada se opomenu SNS i Vučić, najbezazlenije, da zbog teške, katastrofalne, ekonomske situacije može doći do bosanskog, odnosno ukrainskog scenarija, onda se podigne SNS-ova kuka i motika, a onda Vučić i njegova kamarila krene da muštra izlizanu matricu o ekstremistima koji će upadati po kućama nedužnih i nevinih građana Srbije.
A ti ekstremisti su ljudi, po Vučiću, iz Demokratske stranke. ( Da ne bi bilo zabune, o DS-u i DSS-u, o njihovim članovima, a pogotovu o rukovodstvu, najiskrenije, mislim sve najgore. Po mom skromnom mišljenju DS i DSS su, ako ne jedine, onda daleko najodgovornije za nastalu političku situaciju od 5. oktobra do danas, a i u budućnosti)
Kada Vučić obznani urbi et orbi, i kaže: “ Ja im neću dozvoliti…“ ON se stavlja iznad svih sistema jedne države, iznad svih institucija, iznad Boga.
Zato što je on, Vučić, superanus. Ali kako to? Pa, može mu se! Jer, mi nismo otvoreno društvo; društvo u kome je vlast odgovorna i toleratna, a politički mehanizmi javni i fleksibilni; gde su racionalno uređeni društveni odnosi, gde postoji poštovanje institucija, ličnosti i njihovih vrednosti; gde država ne skriva informacije od građana i gde se podrazumeva aktivno učešće građana za ostvarenje građanskog, civilnog društva-države.
Države sa vladavinom zakona; gde je vlast odgovorna i ograničena; gde se poštuju ljudska prava; gde imamo slobodnu sudsku vlast u pravnoj državi; gde postoji društveni pluralizam i tržišna privreda; gde je neprikoslovena privatna svojina; gde postoji sloboda medija-posle zakonodavne i izvršne vlasti i sudstva, četvrtog stuba države- i gde postoji javnost.
Svega ovog nema u Srbiji, i zato mi nismo ni pravna, ni država sa vladavinom zakona. Srbija je provizorijum-država.
Umesto da Vučić, koji čita Vebera, razmisli o Veberovoj rečenici: “ Moć pruža mogućnost da se kontroliše ponašanje ljudi, čak i protiv njihove volje”, i kloni se toga kao đavo od tamjana, njemu, Vučiću, su mnogo bliže reči koje je izrekao kardinal Rišelje:
“Dajte mi bilo koju rečenicu iz bilo koje knjige i ja ću u njoj naći razlog da autora pošaljem na vešala“.
Kako može, kako sme Maja Gojković, član Predsedništva SNS i udarna pesnica šešeljovštine da kaže: “ Smatram da je potrebno da se “seme zla“, koje parsonifikuju Milorad Mišković i Dragan Đilas iskoreni“. Kako to da se “seme zla“ iskoreni, uništi, isčupa, zatre; da li da se spali, strelja, veša, giljotinira? Kako?
To kaza i ostade bez ikakve osude javnosti. Samo muk!
Ili pak skandalozna izjava predsednika Narodne skupštine Republike Srbije i potpredsednika SNS, Nebojše Stefanovića u intervjuu za “Kurir“, pet dana uoči izbora: “Voleo bih da građani svojim izlaskom na biralište omoguće Aleksandru Vučiću, lideru SNS-a, da ima neometenu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda“.
I zaista, birači su, 16. marta, dali Vučiću pravo da u nekoliko narednih godina “sam odlučuje“ o Srbiji.
Da li je to ponovo na delu Inkvizicija ili jašu Jahači Apokalipse ili nam se samo priviđa Josif Visarionovič Džugašvili, poznatiji na leskovačkoj železničkoj restoraciji kao Koba ili Staljin?
Sve ovo ne sanjamo, ovo nam se događa, zbog toga što je sve pametno, koje ima naša Srbija, sve što je talentovano, sve što je obdareno, radno, sve što je izuzetno Zapad pozvao da radi na njihovim univerzitetima, laboratorijama, institutima, klinikama, bolnicama, korporacijama, i oni su otišli; sve što je bilo sposobno, samostalno, spretno, snalažljivo, vispreno, samo je našlo mesto pod suncem. Ali van Srbije, u Evropi ili Americi.
Ostali smo MI!
Bez građanske elite, pogotovu intelektualne, bez obrazovno-samomislećih ljudi, bez ljudi koji imaju sposobnost da povuku celo društvo napred, a sa antologijski nesposobnim političkim poltronima u svim političkim strankama, sa svitom ljudi iza sebe, tipa “evet efendi“, a bez ijednog “dotore contrario“, Srbija je postala “žalosno mesto za stanovanje“. Zato i postoji grafit: proleće je, a ja živim u Srbiji.
Na kraju imam poruku za sadašnju vlast: Večna istina je, jedina stvarna i najopasnija opozicija režimu jesu građani. Oni jedini, štiteći sopstvene interese, mogu da budu korektiv režima. Poruka ostalima: Đura će svima da oprosti što nas je tukao.Zato narode Serbski NEKA NAM JE BOG U POMOĆI … ALI VALjDA ĆE PRETEKNEMO ?!
Др Вјачеслав Нешић
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Zaista su retke prilike kada posle citanja nekog teksta“, imam veliku zelju da glasno kazem:
„Uze mi covek rec iz usta“.
Apsolutno delim i podrzavam stavove koji su ovde veoma jasno izrazeni i to od prvog do poslednjeg slova.
Respekt autoru.
Ogroman!
Lako je kriviti druge. Opet profesora trebaju poštovati svi jer je on na neki način učestvovao u transformaciji društva.
Šta bih ja da mu zamerim, pa ne mogu profesore da se osuđuju drugi koji su se prilagodili sistemu vrednosti bolje od Vas, a Vi ste bili najistaknutiji borac za promene pre dvehiljadite(a ispade i posle).
Javnost treba da bude upoznata sa privatnim životom političara, ma ajde. Baš naprotiv, javnost treba da bude upoznata kako oni obavljaju posao koji im je poveren, koliko sebe ulažu.
Šta će javnost da ima od toga ako zna koliko dece ima Vučić, da li je oženjen ili koju dioptriju nosi, šta da zaključuje od toga? To su tabloidne iformacije koje mogu da koriste samo politički protivnici da nanose štetu ili da hrane sujetu. Određene stvari deluju negativno nekoj populacionoj grupi i onda se te stvari plasiraju da bi se ocrnio politički protivnik.
Onog trenutnka profesore kada smo počeli da se borimo protiv Miloševiće, Vi verovatno i pre nego što je on došao na vlast, mi smo se borili za globalizaciju. Svako ko kaže drugačije debelo laže. Možda je neko i imao drugačije motive ali je sama borba išla u tom smeru.
Došla je globalizacija i šta sada profeore, borba u kontra smeru ili prilagođavanje. Javnost treba da zna da se carstva koja danas vrede preko 400 milijardi dolara prave iz garaže ali samo ako ste ludački posvećeni poslu i imate konkretno znanje.
Da li je bolje ljudima reći da moraju da se prilagode situaciji ili im se obraćati tražeći njihove slabosti zbog kojih će klimati glavom našim rečima.
I sada umesto da Vučića koristimo kao primer, on neće biti večan, pa da nadjemo i one koje će nastaviti kasnije da grade društvo Vi bi profesore opet da rušimo sistem.
Da ne bude da sam protiv kritičke javnosti, svi mi znamo šta je dobro a šta ne valja. Sve političke stranke su koristile to što je dobro u izbornoj kampanji.
Da bi kritika bila kvalitetna i da se vidi da nije puko politička moralo bi uzeti puno stvari u obzir. Danas živomo u Srbiji gde njeni gradjani imaju odredjene društvene navike koje najblaže rečeno nisu u skladu sa kulturom kojom kojom težimo. Treba uzeti u obzir i geopolitički položaj Srbije i unutrašnju podeljenost u kom smeru razvijati spoljnu politiku.
Da li je u takvoj zemlji teško naći da nešto ne štima? Kritika treba da motiviše celo društvo da se menja a ne samo vlast jer ukoliko svi ne funkcionišemo kao jedan organizam ništa nisamo uradili.
Pozdrav profesore.
Zaista bih veoma cenio, kada bi neka ljubazna osoba pokusala da mi odgovori na sledece pitanje:
„Zbog cega moj dragi prijatelj Acko, polemise sa uvazenim profesorom direktno ispod mog komentara“? ❓ ❓ ❓
Ne razumem nekoliko stvari koje ovde pominje Acko u vezi teksta profesora Nesica. Kao prvo poziva da se kritikuje drustvo i gradjani, a ne vlast??? Mislim da mora da razgranici neke stvari. Vlast se kritikuje, jer je ona preuzela odgovornost da resava stvari koje gradjane i drustvo tisti i muci, a ne gradjani. Dakle gradjani su im predali odgovornost da donose odluke u njihovo ime. A prema gradjanima se ne mozete odnosti kriticki, vec se sa gradjanima radi tako da ukoliko nisu svesni nekog problema, ukazuje im se na to putem raznih instrumenata, a obicno su to kampanje podizanja svesti na odredjenu temu. To podizanje svesti ne treba da bude pljuvacina po opoziciji, vec kreiranje ambijenta da se odredjeni problemi resavaju, sto je opet uloga vlasti, ali i nevladinih organizacija.
Borba protiv Milosevica nije bila za globalizaciju i Acko to ne razume jer je mozda bio deo vladajuce strukture ili clan SRS-a. To je bila borba za slobodu misli, govora, demokratiju i protiv nacionalizma koji nas je doveo u situaciju gde smo sada i iz koje ni sam bog da dodje na vlast bi imao ogromne muke da nas izvuce, a kamoli DS kome je upao vruc krompir u ruke. Zar ovo blokiranje javne reci i samocenzura medija iz straha jer je Vucic taj kome je EU dala stafetu za pregovaranje (ulazak u EU 2025) kao i poltronstvo jednog broja medija (Kurir, informer i PINK/oslobodite mi sina) nije nesto sto podseca kad je PPV bio ministar informisanja. Mozda Acko misli da svi treba da mislimo isto kao PPV i da se priklonimo jednoumlju.
Ja ne pristajem na to DJURO i PROFESORE.
Jos jedno samo Acko. Ko je PPV da on licno dovodi investitore. Njegov posao nije da on pregovara sa njima i da obecava ko zna sta, ili da sklapa ko zna kakve aranzmane. Mozda je on i dobar, ali zabole me za to. Nije to njegov posao. On treba da kroz vladu i mehanizme drzave stvara ambijent za investiranje, a ne da pregovara sa nekim arapima, ili mercedesom ili ko zna kim. Ko si bre ti da to radis. Uredi sistem u kome ce se ti investitori osecati sigurni i onda javno da znamo pod kojim uslovima dolaze. Niko nece praviti problem ako oni otvore radna mesta, javno se raspise medjunarodni tender, kreiraju se kriterijumi i uslovi za investitore, ali ako im poklanjas zemlju, pravis tajne ugovore i mozda i dobijas baksis za to (poznato je da je gospodin sa kojim je pricao o Beogradu na hlebu i vodi) sklon ogromnim bakshishima, onda prijatelju moj PPV je predmet kritike i morace da odgovara jednog dana.
Professor!!!
Izuzetno…
100% tacno!fenomenalno napisano.
Gospode boze kakve ljude,profesore, ima nas Leskovac.
10+ za kolumnu!
Hvala Vam, postovani profesora na brilijatnom tekstu.
Imala sam cast i izuzetno zadovoljstvo da budem student divnog profesora Nesica, velikog, velikog intelektualca.
Hvala Vam, jos jedanput.
Bojana Paunovic
Sve pohvale za kolumnu, lepo i pismeno napisano. Svaka Vam cast.
Svaka čast profesore,acko ovog puta si mogao da se uzdržiš komentara