Školovanje u Grčkoj, albanska golgota, diplome dva fakulteta u Švajcarskoj, gde je upoznao vođu Oktobarske revolucije, biznis u Jugoslaviji, još jedan rat, emigracija u Libanu i veliki biznis u toj zemlji, samo su deo životne priče Ljubomira Marinkovića, jednog od najvećih, zaboravljenih, predratnih bankara i izvoznika i preteča zadrugarstva. 

Zadrugarstvo i udruživanje kapitala ponovo je aktuelno u Srbiji, ali malo se zna da njegovi koreni leže u Leskovcu, doduše u tragovima, jer je začetnik i pionir zadrugarstva Ljubomir Ljuba Marinković davno zaboravljen, čak proteran, pa posle turbulentnih dana svoj biznis nastavio u dalekom Libanu i umro u krugu svoje porodice u 85. godini života, u Srbiji.

Bio je to čovek iz plejade koja je Leskovcu sredinom druge decenije prošloga veka pribavila epitet “srpski Mančester”, a njegova dela zabeležena su samo u sećanjima sinova i u jednoj zbirci leskovačkog muzeja.

“Život mog oca dostajan je filmskog platna jer u njemu ima svega – školovanje u Grčkoj, albanska golgota, doškolavanje u  Švajcarskoj, povratak u Leskovac, osnivanje jedne zadrugarske banke i jednog od najvećih izvoznih preduzeća, uspeh i ugled, zatim druga golgota- emigracija i potucanje po tuđini, a potom novi uspeh”, priča za Jugmediu njegov mlađi sin Milomir Marinković (76), koji je, kao i otac Ljubomir završio dva fakulteta, radni vek proveo na zapadu, da bi se kao penzioner vratio Srbiji i Leskovcu, tamo gde su mu ostali koreni.

Ljubomir Marinković je rođen u bogatoj porodici u selu Strojkovce, gde je njegov deda Stevan sa petoro dece bio odbornik i glava kuće, čovek koji je sa dve ekipe prokrijumčario čarkove iz Bugarske i 1882. godine udario temelje tekstilne industrije u Leskovcu, baš u tom selu. Njegova želja je bila da se unici školuju u inostranstvu, pa je Nikolin  najstariji Ljubomir poslat u francusku gimnaziju u Solun, gde ga zatiče početak Prvog rata. Vraćajući se kući mobilisan je u čuveni Đački bataljon, koji je sa srpskom vojskom prešao Albanijiu, pa se tako dečak iz leskovačkog sela ponovo našao u Solunu, a budući da je znao francuski, grčki i turski, uzet je za tumača. Odatle srpske đake brodom prebacuju za Marselj. Nekoliko kilometara od Marselja taj brod je torpedovan i potonuo je.

Lenjin

Ljubomir se nije družio sa Lenjinom, ali ga je poznavao. Kada je ovaj sovjetski revolicionar krenuo vozom za Rusiju, svim studentima u Ženevi podelio je “drugarsko pismo”. Ljubomir ga je čuvao kao relikviju, i spalio kada su Nemci ušli u Leskovac, iz straha.

Ljubomir posle rada u izbegličkim centrima odlazi u Švajcarsku, gde nastavlja školovanje, ali se po okončanju svetske klanice vraća kući, pa ponovo u Švajcarsku gde, uporedo s radom, završava dva fakulteta. Tokom studiranja napaja se idejama demokratskog socijalizma i upoznaje Lenjina, Ljubu Davidovića, Uroša Predića, nešto kasnije i Dragišu Cvetkovića. Tamo upija ideje o zadrugarstvu, pa posle povratka u Leskovac, 1925. godine otvara “Omladinsku zadrugu za kredit i štednju”, koja je vrlo brzo zbog velikog priliva kapitala prerasla u banku.

“U to vreme je bilo mnogo banaka u Leskovcu, ali kamate na kredite su bile velike, skoro zelenaške. Moj otac je išao sa veoma niskim kamatama, što je privuklo veliki broj članova. Svaki član je plaćao članirinu od 100 dinara i bio u obavezi da kupi akcije u vrednosti od 600 dinara. Banka je toliko ojačala da se moglo raditi i bez njega, iako je bio predsednik, pa je on ušao u ortakluk sa izvoznikom konoplja, Leskovčaninom Đorđem Dunđerovićem. Kasnije se osamostalio, osnovao izvozno preduzeće “Jugpromet” i postao najveći izvoznik orahovine na Balkanu, a izvozio je i kudelje”, priča Milomir Marinković.

Došao je Drugi rat, Omladinska zadruga je ugašena, a izvozno preduzeće prestalo da radi.

Nove vlasti Ljubomira i njegovu suprugu sa troje dece 1944. godine iseljavaju iz raskošne kuće, u kojoj je decenijama bilo sedište Privrednog suda, a sada Školske uprave.

“Izbacili su nas za pet minuta, moja majka Angelina, nesvršeni student prava, ni kašičicu nije uspela da iznese. Našu kuću pretvaraju u bolnicu za lečenje obolelih od tuberkoloze. Posle izvesnog vremena vraćaju nas u kuću, u jednu sobu sa kuhinjom. 15 dana kasnije naša sestra Jelena od 12 godina se razboljeva i umire od tuberkoloze, a oca hapsi OZNA”.

Pošto nisu mogli da mu pronađu krivicu, Oznaši ga predaju Vojnom sudu, gde ga sudeći sudija oslobađa optužbi i savetuje da beži iz zemlje.

“Verovao je u pravdu i ostao u Srbiji, zapravo, preselili smo se u Beograd, gde je otac pokušavao nešto da radi sve dok 1956. godine, dok mu se stalna privođenja i hapšenja nisu smučila. Uspeo je da dođe do pasoša i pobegne u Grčku, odatle u Tursku, pa u Liban, odnosno, Bejrut, gde sa 60 godina započinje novi biznis, izvoz sirijske orahovine u Evropu, najviše u Italiju. Uspeh je bio veliki, toliko da su ga Amerikanci tražili da njihov orah izvozi u Evropu. Uslov je bio da odlično govori engleski. Pristao je, naučio jezik u 63. godini i potom sa svojim biznisom, proputovao celu Ameriku, bio uvažen i poštovan. Vratio se u Srbiju tek kada je sudski spor okončan u njegovu korist i tu je umro 1981. godine u 85-oj godini, u krugu svoje porodice. Majka Angelina je bila 15 godina mlađa od njega i umrla je 2002. godine”, priča Milomir, koji leta provodi u staroj obnovljenoj kući u Strojkovcu, a zime u Beogradu.

Poliglota

Seljače iz Strojkovca je bio i poliglota. Tečno je govorio 8 jezika: grčki, francuski kao maternji, bugarski, nemački, arapski, italijanski, engleski i turski jezik

Ljubomir je, zahvaljujući kapitalu koji je stekao u inostranstvu, iškolovao svoje sinove u Švajcarskoj. Drugi, stariji sin Nikola (81) radio je u “Tomson holideju” u Londonu i on je, prema oceni Milomira, nasledio preduzetnički duh od oca. Sada oba brata žive u Beogradu. Milomir se nije ženio, a Nikola ima dve ćerke.

Tako se okončala jedna era u kojoj je Ljubomir Marinković imao četri života, kako kaže njegov sin.

“Sve je prošlo, ali meni je u sećanju ostao islednik OZNE neki Mika iz Leskovca, koji je stalno odvodio oca na saslušanje. Kada zakuca na vrata moj otac ga pita: “Šta je opet Miko, pa nema ništa?”. A on mu odgovra: “Ljubo, ne brini, naći ćemo”. Ništa nisu našli, ali ko zna kako bi otac završio da nije pobegao iz Srbije”, priseća se Milomir Marinković, gospodin i intelektualac, koji se, kao i njegov otac vratio korenima.