Usred medijske histerije zbog fizičkog napada na novinarku Pinka Gordanu Uzelac, kroz glavu mi prolaze slike svih napada i pretnji na moje kolege u Leskovcu i zastrašuje me činjenica da je, za 15 godina koliko se bavim ovim poslom, samo jedan napadač osuđen i to novčanom kaznom koju je uplatio u humanitarne svrhe.

Nisu krivci primitivci  što su pokupili mast. Korov nikne digod stigne,  ma svaka njima čast.  Krivi smo mi – Đorđe Balašević 

Prvi napad kog se sećam jeste na novinarku Ljiljanu Stojanović koju je, ni manje ni više, napalo obezbeđenje rukovodstva SPS-a. Bio sam u vojsci kada se digao prvi oblak prašine, koji su brzo vetrovi oduvali. U to vreme gledao sam na  lokalnoj televiziji kako kolegu Bratislava Ilića šamara neotesani rukovodilac lokalnog aerokluba što se, sećam se, završilo na opštoj osudi. Kasnije sam gledao kako novinarku Blica na zadatku rezervisti gađaju motkom i pogađaju je u cevanicu. Sa istom tom Milicom Ivanović prolazim kroz pakao dok se plaši da boravi u nezaključanoj kancelariji jer joj je jedan mladić pretio kako će joj polomiti ruke i noge... I da ne nabrajam.

Da ne budem pogrešno shvaćen, osuđujem napad na Gocu Uzelac, i iznenađen sam hitrom akcijom policije i privođjenjem vinovnika ovog teškog incidenta. Očekujem da će policija i ubuduće brzo reagovati u sličnim situacijama, a da će ministar policije svojim autoritetom, poput žustre osude u  sinoćnjem LIVE obraćanju na Pinku, doprineti da se mnogi nerazjašnjeni napadi na novinare što pre razreše.

Da li će?

OSMEH KROZ ZUBE

Samo pre dve godine, po mišljenju Osnovnog i Višeg tužioca u Leskovcu u poruci „dao bih ti metak u čelo„, ocenjeno je da nema ničeg pretećeg. Tada je leskovačka policija odbila je da podnese krivičnu prijavu, a Osnovni tužilac Renata Cvetanović je zaključila da meni nije prećeno kao novinaru, već kao „običnom“ građaninu, te da to nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Kako se ispostavilo, reč je o sinu Milijane Marinković, tada visoke funkcionerke SNS i odbornice te stranke u Skupštini Grada.

U to isto vreme, tražeći izjavu visokog gradskog funkcionera o mogućim koruptivnim radnjama direktno sa službenog položaja, umesto odgovora dobijam poziv na kafu i niz „prijateljski“ otvorenih poruka i veoma jasnih pitanja:

„Da li znaš da je ceo sud moj? Da li znaš da je ceo SUP moj? Da je tužilaštvo moje? Da mogu da ti zagorčam život kad god poželim?“, bez pardona, i to pred kolegom kamermanom sa kojim sam radio na jednoj lokalnoj televiziji.

„A da li ti znaš da sam ja snimio ceo ovaj razgovor, i šta ćemo sad?“, pitam ga kroz osmeh, naravno, folirajući, još uvek ne shvatajući ozbiljnost njegovih reči.

„Ma ne… nisi me razumeo… Ja sam hteo prijateljski da te upozorim da te ne vole u policji…“, odgovara mi on istim folirantskim osmehom.

I tu se „epizoda“ završava. Međutim, taj isti „položajnik“ samo par godina kasnije našem kolumnisti šalje sličnu PORUKU zbog njegovih pisanija, a upirući prstom u mene, pred novinarima, Bratislavu Gašiću, šefu BIA-e govori: „On nas ne voli“.

To što taj isti moćnik voli da mu novinarke kleknu više nje bitno (nekako se zaboravilo), ali je taj isti čovek, koji je u trenutku zbog mog niza postavljenih pitanja na koferenciji za novinare postao zainteresovan za „moj lik i delo“ i koji je na čelu Bezbedonosno informativne agencije, dobio nedvosmislenu poruku „KAKAV SAM  JA TO NOVINAR“.

Pa se otvoreno pitam, da li bi se neko nasekirao da je napadnut bilo koji novinar koji, po njihovoj volšebnoj proceni, „njih ne voli“? Da li je zato bilo zaključeno da „Dao bih ti metak u čelo“ nije pretnja?

A šta ću, nisam ja Goca Uzelac „od 50 kila“ koju Željko Mitrović baca na crtu razjarenim lavovima dok u pozadini diriguje okružen telohraniteljima. A šta ću ja, koji ih, kako su procenili, „ne voli“ (samo zato što radim svoj posao)? Da sam ja nekom na Fejsbuku napisao: Dao bih ti metak u čelo“ najverovatnije bih još uvek bio u pritvoru ili osuđen, a ti bi mi čitaoče, ako sam ti iole simpatičan, slao cigarete u ćeliju.

KRIVI SMO MI

Sa druge strane, uznemiren sam činjenicom da pojedine kolege od sinoć likuju napadom na Gordanu Uzelac.

I ponovo se prisećam….

U vreme dok sam bio deo redakcije Javnog preduzeća Radio Leskovac, prete mi da ću, takođe zbog mog „poganog“ pisanija, završiti u gepeku automobila. Osuđuju novinarska udruženja, traže od nadležnih da privedu „pravdi“ vinovnike pretnje, sudija ponovo donosi zaključak da „dečko to nije mislio ozbiljno“.

Međutim, ista ona novinarka koju je fizički napadalo obezbeđenje, i zbog koje sam bio vidno potrešen, mrtva hladna mi saopštava da je to ne interesuje „jer je tu vest već objavila Beta“, dok direktor moje matične kuće, na očigled zgrožene redakcije, odbija da u informativnom programu objavi njihovo javno pismo podrške kolegi iz kancelarije i osude pretnji uz obrazloženje:

„Ne želim da se reklamiraš preko „moje“ radio stanice!“

Oni koji nikada nisu postavili ni jedno jedino pitanje, koji jure za političarima i poput zapisničara prenose njihove izjave od reči do reči, a koje po kuloarima nazivamo držačima mikrofonima, to komentarišu ovako:

„More, ako mu je! Šta se čačka tamo gde mu nije mesto. On li misli da će tako da napravi ime? Što ga ne utepaše!“, a ja ne zameram, samo se brinem da se i njima nešto slično ne desi.

Od tada je prošlo mnogo godina.

Danas, kada neko i zapreti, dižemo ruke i pređemo preko toga uz nebuloznu konstataciju: „Ma, šta ću sada da dižem buku, opet će one „svrake“ da pričaju kako želim da se reklamiram“.

I tako, dok zaista neko ne dobije metak u čelo, bude ispraćen u večna lovišta sa najvećim počastima, neko koga tada počnu da „cene“ i pričaju kako je bio hrabar i pravi profesionalac,  a možda i neka novinarska nagrada ponese njegovo ime.

A istina? Ma, šta će nam to! Ko je od nje još video vajde.