Književnica iz Pirota Nataša Panić objavila preko 30 knjiga, od kojih pet na dijalektu a nedavno i knjigu „Staroplaninće“ i veliki je borac za očuivanje lokalnog dijalekta.

„Če si oratimo, če si pričamo, zborujemo, sve si muće ima kazujemo o ubavo če se razberemo. Nas je poklopila Stara planina, bila je nemotija golema ama si nam beše ubavo“, ovako za Jugmediu priča pirotska književnica Nataša Panić.

„Jezik na kome smo progovorili moramo čuvati poput svetilišta.On nas određuje i obavezuje. On je naša baština“, dodaje odmah.

U izdanju Muzeja Ponišavlja u Pirotu nedavno je izašla iz štampe njena nova knjiga  “Staroplaninće”. Ona je do sada objavila preko trideset knjiga od kojih pet pisanih na dijalektu i veliki je borac za očuvanje lokalnog dijalekta.  Prevela je i desetak naslova na bugarskom jeziku.

Izdavač knjige „Staroplaninće“, pored ostalog navodi, da je Nataša Panić postavila svoje glavne junakinje, staroplaninske žene, na mesto koje im je uvek i pripadalo, na sam pijedestal i možemo im se samo diviti.

„Uz njih ćete saznati sve o životu jedne žene na selu, od rođenja do smrti: kako su volele i patile, trpele i suprotstavljale se, borile za svoje, radovale i uživale u malim zadovoljstvima…Ova knjiga predstavlja iskušenje za svakog čitaoca koji želi da zaroni u svet dubokih emocija i istine koje oživljavaju na stranicama ovog neobičnog dela“, piše na sajtu Muzeja a knjiga je nedavno promovisana u dvorištu ove ustanove kulture.

Panićeva dodaje da se lokalni dijalekt jedino može sačuvati ako našoj deci ugradimo poštovanje prema rodnom jeziku.

Jug se probudio

„U poslednjim godinama o našem južnjačkom govoru( tako ga naziva samozvana beogradska inteligencija ), govori se sa sprdnjom. Više puta se i u domaćim humorističkim serijama koristi da bi se likovi ponizili. Na sreću jug se probudio. U Nišu, Leskovcu,Vranju, a nadam se da čemo im se i mi pridružiti, održavaju se književne manifestacije stvaralaštvo na dijalektu. Pisana reč je najbolji čuvar jezika“, kaže ona.

Kaže da je za nju pisanje na dijalektu poseban doživljaj.

„Ranije sam izbegavala da stvaram na dijalektu jedino iz straha da svoje knjige ne zatvorim u zavičajne prostore. Nisam bila u pravu jer mi se knjige na dijalektu čitaju jednako kao i one na književnom jeziku. Knjiga „Staroplaninće“ je više od obično ispisane sudbine žena sa ovih prostora. U njoj sam utkala sve što ne sme da se zaboravi i da pobegne iz sećanja.U toj knjizi diše duša  Stare planine“, kaže Panićeva i dodaje:

„Moje junakinje govore na jeziku svojih predaka. One pripovedaju o svom nimalo lakom životu, a opet su zadovoljne njime.Borile su se i izborile da sačuvaju rodna ognjišta, da odgajaju decu i izvedu na put. Nikome ništa ne zameraju jer smatraju da sve što treba da se dogodi nađe sebi put“, smatra naša sagovornica.

Piroćanac od pre 100 godina i današnji se ne bi razumeli

Kaže da razlika izmedju gradskog i govora na selu nekada kada su postojali pravi gradžanje bila je ogromna.

„Sa migracijom ljudi iz sela u grad sve se pomešalo i izjednačilo. Da se vrati neki Piroćanac iz vremena od pre sto godina ne bi razumeo šta pričaju današnji Piroćanci. Na Staroj planini ima razlike od sela do sela jer žive dve nacionalne strukture ljudi“, kaže ona.

„Mlogo je volel moj deda ajdučće pesme da poje. Poje i vika.Ja preglčujem sl’ze pa ga pitujem što vika a on kaže odi merak i odi muku.
-Kako tova može – pitujem učudeno.

– Može.Ti još nesi odil u tekvija op’nci.Polovin mazni a polovin bckavi. Ka stupneš na maznoto ono ti ubavo, a ka stupneš na bckavoto ono te promlne do koščine.“

(citat iz priče Deda Jocka Čivijanov)

Kao njen doprinos očuvanju lokalnog dijalekta još jedna priča.

SNAA I SVEКRVA

U naše selo imaše pop koji beše golem oratadžija. Кa dojde da sveti vodu on ni prekaže i kvo je i kvo neje videl po selata.  A sela golema, p`lna s narod pa i čudila golema. Jednuš dojde pop da sveti vodu pred Veligden.Čini adet pa sede da si popričamo, da zamezi sirence i pine rećijicu , voleše da pine. Raspriča se ka dojde pa ka si otide mi baldišemo da si pozavršavamo rabote po dvor i obor za videlo. Svekrva mi mu turi u torbu kudelju v`lnu, vurnjak leb, nekolko gručće sirenje, nizu papriće i obavezno flašu rećiju. Predi tova uvek ga pita kvo je dužna, a struže s uši da popat ne potraži pare. A on reče:

„ Ako imaš uramenu sliku sas snau ti t`gaj če svetim vodu za džabe. A pošto nemaš sliku daj kvo ti je Bog dal. Natovari ubavo svekrva popa, s njega ide i poklisar s konja jer kude može sve kvo mu žene dadu sam da seca.

Jednu godinu beo doma sama, sv`rnu on da sveti vodu. Кomšika reče kako je popat počel da naplačuje svetenjeto, a žene sramota da ga isprate samo s paru pa si davaju sve po red. Dok sveti vodu, sto puti pita za svek`rvu, čim završi pojde si odma jer vide da nemam nameru da se razoračujem s njega.

„ Кol’ko sam dužna, pitujem ga.

„ Onoliko kol’ko voliš Boga, sveca i svog sveštenika“.

„ Boga volim, sveca poštujem a tebe če ti dadem kol’ko imam“, reko mu i dado mu samo paru.

Posle ka prekaza na svekrvu kvo je bilo ona se rasrdi i tri d`na s mene ne priča. Pop posle raspričal po selo kako se prevaril u mene, mislel da sam dobra, svekrva mi je mlogo dobra, a ja sam baksuz.

(iz knjige „Staroplaninće“ Nataše Panić)

FOTO: Z.Panić i naslovna strana knjige arhiva Muzeja Ponišavlje

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.