Nema stajanja! Nagrada na jednom ovakvom festivalu kao što je “Joakim Vujić” pored svih počasti donosi i veliku odgovornost – da moramo da budemo bolje, ali  i podstrek da opravdamo tako značajno priznanje koje smo dobile, kažu za juGmediu Petra Dimitrijević i Nataša Stanković, glumice Narodnog pozorišta Leskovac koje su na ovogodišnjem 56. Festivalu u Vranju dobile ravnopravne nagrade za glumačka ostvarenja u predstavi “Svici”.

Leskovačko Narodno pozorište pokupilo skoro SVE NAGRADE na Festivalu „Joakim Vujić“

Ove dve mlade umetnice donele su, kao i ceo ansambal Narodnog pozorišta, najveće pozorišno priznanje u Leskovac i upisale se zlatnim slovima u ne samo kulturološku već istoriju grada uopšte. U razgovoru za juGmediu, dan nakon dodele priznanja, deluju kao da još uvek ne znaju šta ih je snašlo, a zapravo su samo željne novih uloga. Tako smo ih zatekli, na pozorišnoj sceni, na probama za novu predstavu.

“Za svaku narednu ulogu se nosi neka vrsta odgovornosti. Najbolje i najpametnije je da sve ovo zaboravimo već sutra jer je to najpamnetnije za nas mlade glumce koji tek treba da radimo. Svakako, nagrada je došla u pravo vreme, ali moramo da gledamo na nju kaon a znak da smo na dobrom putu”, kaže Nataša Stanković.

Inače, kako saznajemo, žiri ovogodišnjeg “Joakima” koji se održao u Vranju, želeo je Nataši da da ravnopravno priznanje i za drugu selektovanu predstavu na ovom festivalu “Ako se probudiš/ Kao da je važno”, ali zbog propisanih pravila to nije bilo dozvoljeno.

“Iznenađeni smo, zbunjeni, ali srećni. I pomalo uplašeni zbog tereta koji nosimo osvajanjem najvećeg pozorišnog priznanja u našoj zemlji”, priznaju ove dve mlade glumice.

O tome šta očekuju od budućnosti i kojim ulogama se nadaju, pogledajte u videu ispod:

Zajedno su studirale, a zatim zajedno i zaigrale na sceni leskovačkog Narodnog pozorišta repertoar već nekoliko poslednjih godina zapravo nosi mlada glumačka plejada.

“Takav je bio splet okolnosti. Mi smo imali sreću da dođemo u novu zgradu, uz sve uslove koje mladi glumac može da ima, a pritom da igra, ali moram da priznam da smo primljeni ovde raširenih ruku. Mislim da to tako i treba da bude – da te tvoj grad odneguje i da iz njega kreneš da spoznaješ život. Niko me ne bi prihvatio na taj način kao što sam prihvaćena u ovom Narodnom pozorištu“, ističe Petra Dimtirijević.

Nakon dobijenih nagrada bilo je samo iskrenih čestitiki, a ne, tvrde, zajedljivih komentara.

“Nisam još uvek tako nešto doživela. Što ne znači da ću već sutra da poreknem ovo što sam sada rekla, ali meni su takve situacije sulude. Recite mi, kako da budem ljubomorna na Natašu koja je preslatka u ‘Svicima’ i koja je svoju ulogu bukvalno odvalila! Bila sam jako ponosna na nju. Potpuno mi je suludo da nešto ljubomorišemo i da smo sujetni. Hajdemo da te mane odsranimo kao loš tumor. Hajde da se malo, ako se već ne radujemo, onda barem da poštujemo tuđe uspehe”, dodaje.

I Petra i Nataša od svog grada nakon ovakvog priznanja ne očekuju mnogo. Samo aplauz.

“Mnogo mi nedostaje da igram. Želim da budem što češće na wsceni I nadam se da će ova situacija sa koronom ubrzo da se promeni i da ćemo moći da uživamo u onome što radimo zajedno sa publikom u prepunim pozorišnim salama”, nada se Nataša.

“Ernesto Sabato je u prepisci sa Borhesom napisao je: Zar umetnost nije za društvo ono što je sam za pojedinca? Umetnost je potrebna ljudima. Nismo nebitni! Tačno je da su lekari na prvom mestu, ali nemojte oduzimati ovo ljudima”, zaključuje Petra.