Niko tačno ne zna kada je sagrađena prva vodenica na reci Vučjanki u živopisnom predelu ispod planine Kukavice iznad Vučja, ali one preostale danas, izvesno je, predstvaljaju vredno istorijsko i društveno nasleđe Leskovca i okoline.
U nizu danas stoji 14 vodenica, ali samo u tri se melje brašno na isti način kao pre skoro tri veka, kada je, kako pretpostavljaju Vučjanci, podignuta prva vodenica. Sećanja vlasnika vodenica koje rade, na osnovu priča njihovih predaka, sežu najaviše do pre jednog veka, pa zato i ne znaju kako su vodenice građene i ko su im bili prvi vlasnici.
„Ja se sećam redova ispred vodenice, ljudi kako po nedelju dana spavaju na džakovima. Dolazio je ceo vučjanski, leskovački i pustorečki kraj. Ovde se odvijao društveni život. Tako je verovatno bilo i pre 300 godina. A onda su se pojavili mlinovi i mi vodeničari smo pali u zaborav“, ispričao je juGmedii vodeničar Bora Mihajlović.
Izvesno je da se u pojedinim istorijskim zapisima pominje vodenica turskog Ismail paše od pre 250 godine, čije su zidini u centru Vučja i danas vidljive. Ismail paša je bio otac otac Diveler bega, poslednjeg turskog vladara na ovim prostorima.
„Videvši da Srbi dobro zarađuju u svojim vodenicama kilometar uzvodno, on je u centru Vučja na Vučjanci sagradio ogromnu vodenicu, koja je brže mlela jer je imala više kamena s klepetalima, pa je tako nadmudrio Srbe i oteo im mušetrije, što milom, što silom“, priča meštanin Vučja koji pokazuje ostatke te vodenice urasle u korov.
Preko puta vodenice nalazio se pašin dvor. Na tom mestu je danas privatna kuća, ali vlasnik nije srušio zid od kamena, koji je turski silnik podigao.
„Moguće je da su ovde još pre tri veka bile vodenice, a ja logično razmišljam da su bile i pre pet vekova, jer mlevenja žita ispod kamena pod pritiskom vode je prastari zanat“, razmišlja naglas vodeničar Gradimir Stanković.
Sećanja na ono staro osvežavaju se u vučjanskom kraju svake godine u oktobru mesecu, kada šuma poprimi zlatnu boju. Ovde se okupe potočari i slave se „Dani vodenice“, ove godine po deveti put.
Vredne domaćice gostima iz Vučja i Leskovca uvek serviraju kačamak, proju pite i druge đakonije od brašna s posebnim mirisom i ukusom koje je izašlo ispod dva vodenična točka, a vlasnici vodenica evociraju uspomene, ali i hvale svoje proizvod.
„Proizvodimo brašno sa proteinima, ono zdravo što su nekada proizvodili naši preci, najviše za proju, zatim, integralno brašno, čisto raženo, brašno od heljde i ječma, bukvalno brašno od svih žitarica, od kojih mnoge gajimo na sopstvenom imanju. Kupaca ima i ne postižemo da podmirimo tržište jer je sada u modi proteinska hrana, posebno crno nefarbano testo“, pričaju vodeničari iz porodica Mihajlović i Ilić.
Tri vodenice obnovljene su pre nekoliko godina novcem iz kase grada Leskovca s ciljem da one postanu dodatna turistička ponuda u vučjanskom kraju, pored hidroelektrane iz 1903.godine i uzvodno kanjona Vučjanke i još malo dalje zidina za koje se veruje da su ostacu tvrđave vlastelina Nikole Skobaljića.
Leskovačke vlasti obećale su renoviranje i preostalih vodenica na Vučjanki.
Projekat „Odsjaj srpskog Mančestera“ finansijki je podržao Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
„Preko puta vodenice nalazio se pašin DVOR. Na tom mestu je danas privatna kuća, ali vlasnik nije srušio zid od kamena, koji je TURSKI SILNIK podigao“
Urednica mu ga dala malo po lirici 🙂
Pa gde ċe veċek silnika od …….
Da li je ovo targetiranje preostalih reka da se nabiju u cevku?
Moze li neka vest ili bar slika bez NJEGA? Pa i slatkise da prikazujete uz svaku vest, pa je previse!
mesko ce vu objasni
ЕМПАТИЈА ОТ КУДЕ ПЧИЊУ
Свако с’к оскудева
и не знае куде се дева.
Нема леба, нема млека,
ужива у шуму и бере клека.
Ја с’м од куде Врање,
тамо ич нема л’гање.
Ко тамо млого дума
често падне с’с ума.
Памет ни много оскудева,
као ошљаку на моменте
к’т га опасност тера на вреву,
а није узел медикаменте.
На крај свако на то свикне,
гледа свој посао, стално,
а најтешко му падне к’т рикне
малко по малко и то банално.