Slikar Nebojša Stojković iz Grdelice, poznatiji po umetničkom imenu – Joškin Šiljan, svojim slikama, koje su nepresušni ciklus, a koje se ne mogu svrstati ni u jedan umetnički pravac, tokom decenija je postao poznat i izvan granica Srbije. Iako dolazi iz male sredine – varoši Grdelice kod Leskovca, poslednjih godina živi u maloj, ali udobnoj kući u selu Oraovica, koja se nikako ne može promašiti jer je do pola oslikana, isto kao i deo Doma kulture u Grdelici, gde je do pre nekoliko godina radio.

Njegove slike izlagane su širom sveta na zajedničkim izložbama, a samostalno u Parizu, Pragu, Beču, Budimpešti, na Kipru i u još desetak zemalja, ne računajući bivše republike SFRJ. Sam autor ne može da se seti svih gradova, galerija i tapšanja po ramenu. Ono što mu ostaje u sećanju jesu izrazi lica posetilaca – začuđeni pogledi i pokušaji da se njegovo slikarstvo uporedi sa Afewerkom Tekleom, Žan-Mišel Baskijatom, Paulom Kleom (koga su zvali i „Crni Pikaso“) ili da se svrsta u art bru scenu. Sve je to Šiljan iz male Grdelice odbacio.

„Ako me negde svrstavaju – neka to bude Šiljanizam“, kaže sa osmehom.

„Tema može da mi bude, na primer, dubina, ili kako da naslikam tišinu, prazninu. Kada bi ta praznina mogla da se izbaci iz ljudi, sve bi ostalo kao – kocka šećera. Problem je kako da se to stvori vizuelno, kako neko da oseti prazninu i da ima mira u njoj? Ili kako osećaj lebdenja da stvorim na slici? Ako već moram da budem svrstavan, neka to bude – Šiljanizam“, kaže uz osmeh, dok u svojoj udobnoj dnevnoj sobi više priča o filozofiji slikarstva nego o sebi.

Poreklo i detinjstvo
Joškin Šiljan rođen je u Pirotu, gde mu je otac radio kao geometar. Majka, učiteljica iz okoline Bele Palanke, pratila je muža u svim premeštajima. Iz Pirota su se preselili u Pukovac, a zatim u Grdelicu, jer su porodični koreni s očeve strane u selu Boćevica, nedaleko od varoši.

„Ne volim upoređivanja i svrstavanja u pravce. Od pojave Vasilija Kandinskog to je prevaziđeno. Svaki pojedinac je unikat – to je kvantna fizika dokazala. Mi smo emotivne razumske mašine za stvaranje. Ne postoje dvojnici, svako je jedinstven“, kaže.

Prelomni trenutak
Iako je diplomirao na Građevinskom fakultetu i pola radnog veka radio kao inženjer, u njemu je tinjala želja da izrazi svoj unutrašnji svet. Oduvek je voleo da crta i bio najbolji u likovnoj sekciji, ali u školi nije imao podršku. Bio je osnovac koji je najviše čitao, jer je imao privilegiju da sam bira knjige u biblioteci. Sudbina je htela da 1987. godine teško povredi ruku. Terapeut mu je savetovao da radi nešto što zahteva pokrete sitnih kostiju, pa je ponovo uzeo olovku, zatim četkicu – i vratio se umetnosti.

Dom kulture i atelje
Dugo je stvarao u Domu kulture u Grdelici, gde je i danas rado viđen. Kada je otišao u penziju, iznad kuće u Oraovici napravio je mali atelje. Stepenice su strme i nedovršene, ali, kako kaže, „iz njega nema volje da se izađe“.

Slikarstvo kao proces
U njegovom ateljeu sve je uredno složeno, iako deluje haotično. Boje su jarke, motivi nejasni, linije dominantne, likovi se jedva naziru, praznine su česte. Laici bi rekli da podsećaju na Pikasa, ali on to odbija.

„Sistem upoređivanja zasnovan je na tome što je civilizacija postojala pre nas. U istoriji umetnosti stavlja se težište na već viđeno. Problem nastaje kada se pojavi nešto novo, kao nastavak procesa. Veliki umetnici su odbacivali naučeno i stvarali svoj individualni pristup“, kaže.

„Slika je proizvod procesa. Možda se tokom rada pojavi motiv – kretanje, muzika, razgovor – ali rezultat je vizuelno polje koje posmatrač nastavlja svojim gledanjem. Slika nije završena, ona je dokaz o procesu. Kao tibetanske mandale – nastanu, pa nestanu. Moja slika ostaje otvorena za posmatrača.“

Član je ULUS-a, ali smatra da su udruženja izgubila smisao. „Devedeset posto članova su Beograđani. Njih pedesetak donose odluke bez konsultacija sa drugima“.

Odgovornost stvaranja
„Velika je kreacija u kojoj smo mi stvoreni da možemo da stvaramo. To je beskonačan proces. Da li je to talentom ili interesovanjem – ne znam, ali znam da nosim odgovornost. U procesu stvaranja učestvujem maksimalno: uz muziku, ritam, ples, pa čak i zuj mušice“, priča.

Publika i porodična podrška
Slike retko posmatra kroz reakciju publike, ali njegova supruga Duška, lepa i mudra žena, uvek je bila uz njega i podigla sina koji karijeru gradi u Beogradu.

„Slika prelazi na otvoreno. To me vraća na detinjstvo: sedimo na livadi i gledamo nebo. Na osnovu kontakta sa tim poljem – projektujemo. Ako je slika celovita, posmatrač komunicira sa njom. Težište sam prebacio na proces, a ne na sliku“, objašnjava.

Ego i proces
Na pitanje kada je slika gotova, odgovara: „Kako prevazići ego i sujetu? Ruka mora da bude slobodna. Moja slika nikada nije završena, jer je težište na procesu. Radim i radim, i kad osetim da može pred posmatrača – pustim je“.

Njegova supruga priseća se mladosti: „Radio je po noći dok smo sin i ja spavali. Spavao je po dva-tri sata. Ujutru bih ga zatekla u istoj s četkicom u ruci i košuljom s jednim rukavom obučenim, a drugim koji mu klizi niz telo. Iako sam reagovala, po povratku s posla nalazila sam ga u istom položaju“.

Dar čovečanstva
U porodici Nebojše Stojkovića nije bilo slikara, pa veruje da se talenat ne nasleđuje.

„Talenat se ne nasleđuje, već je to dar čovečanstva“

Iako je proputovao svet i stekao prijatelje, kaže da od slikarstva ne može da se živi. „Veoma mali broj slikara danas živi isključivo od svojih slika, i to nisu oni iz unutrašnjosti. Ranije su umetnici imali posao u društvenim preduzećima, a slike su prodavali dodatno. Danas mladi nemaju tu mogućnost. Mi sada živimo skromno od mojih slika, ali naši prohtevi više nisu veliki“.

Nikada dosadno sa Joškinom Šiljanom
U njegovom domu provešćete sate, a nećete uspeti da čujete sve priče. Poslednja izložba u Salonu Muzeja grada Beograda u Resavskoj okupila je gotovo sto njegovih dela i veliki broj posetilaca.

„Na prvom nivou velike slike, na drugom crteži, na trećem mašina za trend osvetljenje – zezanje za trenutno prosvetljenje radnika. Ali to ništa ne znači, jer odmah posle može da nastane zatamnjenje“, objašnjava i priznaje da ga je iznenadila ogromna poseta Beograđana.