Jovana Ristić, učenica trećeg razreda vranjske gimnazije, od malena gaji veliku strast prema umetnosti. Mogućnost izražavanja kroz boje i oblike ju je oduvek fascinirala pa je otuda često maštala o stvaranju vlastitih umetničkih dela. Taj poriv čučao je u njoj sve do pre tri godine kada je na nagovor svojih prijatelja pristala da se učlani u Likovnu radionicu Narodnog univerziteta. Tu odluku smatra svojom prekretnicom u životu jer joj je omogućila da razvija svoj talenat, ali i da uđe u zajednicu ljudi koji dele istu predanost prema umetničkom stvaralaštvu.

“U radionici sam mogla slobodno da istražujem različite tehnike i materijale i razavijam svoju tehniku. Istovremeno sam se plašila da će mi se ostali članovi smejati zbog mojih početničkih “veština”, priča Jovana.

Likovna radionica idealan prostor za istraživanje

Međutim, vrlo brzo se ispostavilo da nije imala razloga za brigu. Odmah pošto je uspostavila kontakt sa svim članovima radionice, osećala je kao da ih poznaje čitavog života i odmah su zauzeli posebno mesto u njenom srcu, stvarajući kod nje osećaj pripadnosti i zajedništvu koji ranije nije iskusila.

“Atmosfera unutar Likovne radionice je neprocenjiva. Ovo mesto je prostor gde se osećam slobodno da istražujem, grešim, učim i rastem kao umetnik i osoba. To je moj drugi dom, utočište gde mogu da budem svoja, da izrazim svoju kreativnost bez straha od osude”, ističe Jovana.

Likovna radionica za ovu gimnazijalku nije samo mesto gde se uči umetnosot već i mesto gde se uči o životu, prijeteljstvu i o važnosti zajednice koja podržava svakog člana ne samo u njegovom umetničkom već i ličnom razvoju. Od samog dolaska u nju ona se nije odvajala od sveske, odnosno sketchbook, u koji je svakodnevno beležila male skice.

Teskice bile su njen način rada, a isti taj sketchbook koji je neprestano punila skicama, bio je rad za njenu prvu izložbu. Predstavljanje tog sketchbooka bilo je svojevrsno otkrivanje nje, predstavljanje njenog unutrašnjeg sveta drugima, sa svim nesavršenostima.

“Danas taj sketchbook stoji kao dragoceni artefakt moje istorije. Podseća me odakle sam krenula i koliko je važno ceniti svaki korak na putu ka ostvarenju svojih snova. Volim da ga povremeno prelistam osećajući zahvalnost za sve izazove i lekcije naučene na tom putu”, naglašava Jovana i ističe da je to više od sveske, to je kapsula vremena koja čuva esenciju njenog rasta i razvoja u svetu umetnosti.

Nedostatak samopouzdanja glavni protivnik

Nedostatak samopouzdanja bio je njen glavni protivnik u radu u Likovnoj radionici sprečavajući je da se izrazi punim kapacitetom i istraži granice svoje kreativnosti. U tom periodu blokade voditelj ove radionice Vesna Marinković Stanković, odigrala je ključnu ulogu u njenom radu, a koja joj je sa neizmernom srpljivošću pomagala da se suoči sa svojim strahovima i sumnjama.

Njena podrška i smernice nisu bile samo tehničke prirode, ona joj je pružala i emocionalnu podršku, ohrabrujući je da veruje u svoje sposobnosti i da se usudi da sanja veće. Pod njenim mentorstvom počela je postepeno da napušta sigurnost svoje sveske, oslobađa se ograničenja koje je sama sebi postavila.

“Učila me je da svaka linija, svaki potez četkice nosi deo mene i da je važno ceniti svoj rad, bez obzira na to koliko on bio skroman ili grandiozan”, tvrdi Jovana ističući da je zahvaljujući tome napravila korak ka platnu i odvažila se da svoje radove izloži javnosti.

Ovako ohrabrena i inspirisana ova devojka je postepeno prešla sa skica na platno otvarajući nove horizonte. Sada kada pogleda unazad vidi koliko je taj korak bio ključan za njen razvoj.

“Vesna je uvek tu za svakog polaznika radionice, ne samo u tehničkim momentima već i kada želimo da proslavimo lične uspehe i srećne događaje. Njena prisutnost u mom životu predstavlja svetionik stabilnosti i pouzdanost. Njena sposobnost da sluša, ne samo da čuje, već da zaista sluša i razume suštinu problema, čini je izuzetnim sagovornikom i savetnikom”, podvlači Jovana.

Otuda se ona trudi da svaki njen rad nosi pečat jedinstvenosti. Želi da ima nešto posebno što će ga činiti prepoznatljivim. Zato svaki dan uči, razvija svoje veštine, istražuje nove ideje kako bi napredovala. Do nedavno bila je uverena da je njen put u svetu umetnosti usko povezan sa arhitekturom, a privlači je i kombinacija funkcionalnosti i estetike koju ta disciplina nudi.

Međutim, kako je vreme prolazilo njene ambicije i interesovanja su se preoblikovali i sada sebe vidi kako teži ka drugačijem vidu izražavanja – grafici. Zato i razmišlja o studiranju tradicionalne grafike ili grafičkog dizajna na FSU u Beogradu.

“ Fakultet savremenih umetnosti mi se čini kao mesto gde bih mogla ne samo da razvijem svoje veštine do punog potencijala već i gde bih bila okružena inspirativnom zajednicom umetnika i dizajnera što bi dodatno obogatilo moje obrazovanje i razvoj”, ističe na kraju Jovana.