Posle dva i po sata leta, u Švedskoj me je dočekao temperaturni šok, jer sam iz Niša krenuo sa naših zimskih 20 stepeni, a u Štokholmu me je dočekao minus i moj domaćin u jakni s majicom i patikama koji se čudio mojoj zimogrožljivosti. Sutradan, i narednih dana, po dnevnoj svetlosti, još što-šta me je šokiralo, mene iz “Leskovac”, iz srpske provincije.

Prvo što se ovde uoči to je tmurno vreme, velelepne zgrade prestonice stare kraljevine na Baltičkom moru, ali i grad ispresecan kanalima sa morskom vodom, mostovima i šumama, čak i u samom centru, što je za srpske gradov i srpski mentalitet, za Srbe čije poreklo vodi tamo iza šume – prosto nezamislivo.

Zime su ovde duge, sa prosečnim temperaturama od minus 1 do 10 stepeni, ali osećaj je da je daleko hladnije zbog vetrova s mora. Sneg, kažu, kao i kod nas pada retko, ali ja sam grad zatekao pod belinom, bez snega na kolovozima, trotoarima, pešačkim i bicklističkim stazama.

“Šveđani posle radnog vremena i tokom vikenda, ako ne otuputuju, život provode upravo na tim stazama”, objašnjava moj domaćin i vodič.

Stari deo Štokholma liči na skoro sve evropske prestonice, sa dvorcima, velikim parkovima, crkvama raznih veroispovesti, jer Šveđani imaju visoko izraženu versku tolerantnost, među kojima je i pravoslavna srpska crkva “Sveti Sava” u delu grada Enskede Gord, mesto okupljanja Srba, koji su prihvatili disciplinovani način života u svojoj, kako je mnogi doživljavaju, drugoj domovini.

Povratna avionaska karta od Niša do Skavsta, predgrađa Štokholma, košta svega 20 evra

Dalje od centra živi se u kvartovima sa velikim tržnim centrima, gde se svrati na laganu večeru ili na doručak tokom vikenda, uz obavezno piće.

Cene hrane i pića jednake su, takođe, cenama svih evropskih prestonica. Pivo je, kao i kod nas, najpopularnije, a pola litre u centru Štokholma košta 5 do 8 evra, dok i za ovde popularni kapućino treba izdvojiti 4,5 do 5 evra, a za ukusan sendvič do 10 evra.

Kuće u predgrađima su uglavnom drvene, unutra udobne i tople, spolja bez ograda, a svaki vlasnik je u obavezi da 60 posto svog placa ozeleni.

Upoznajem mnoge mlade Srbe, među njima i Mariju (23). Došla je ovde sa 18 i uklopila se. Priča da lepo živi, ali me šokira činjenica da se u Švedskoj, jednoj od 5 najbogatijih zemalja Evrope, prosečna zarada kreće svega od 1800 do 2000 evra, budući da je moja predstava bila sasvim drugačija.

“Ekonomski život porodice ovde je koncipiran tako da se jednom platom od, na primer 1600 evra (koliko prima moja sagovornica radeću dva posla p.n.), plaća dvosobni stan i računi, a od druge se živi, kupuje se hrana, garderoba i putuje”, objašnjava ova devojka.

Šveđani imaju devetočasovno radno vreme sa jednočasovnom pauzom, a najveće gužve na drumovima su od 7 do 9 i od 15 do 17 časova. Ipak, s jednog na drugi kraj megapolisa sa oko dva miliona stanovnika stiže se brzo zbog “pametnih” semafora, koji sa crvenog prelaze automatski na zeleno ako ste sami ispred. Međutim, želnizica u metrou, sa mesečnom kartom od 90 do 100 evra, je glavno prevozno sredstvo, pa me je pomalo zbunilo i to što na ulicama gotovo da nema tramvaja i trolejbusa.

Uprkos blagostanju, nisam primetio smeh na licima Šveđana

“Tako se živi preko nedelje, do petka posle podne. Šveđani izuzetno poštuju neradnu subotu i nedelju. Ili se odmaraju u svojim stanovima, ili trče na stazama i vežbaju po teretanama ili putuju, a omiljene destinacije su im Talina u Estoniji, Riga u Letoniji i Helsinki, glavni gard Finske. Putuje se uglavnom kruzerima, a pored turističkog dela za njih je bitan i šoping u tim zemljama, najviše zbog cigareta i pića”, priča naš domaćin koji se sa svojom porodicim odlično snašao u švedskom glavnom gradu.

I da ne zaboravim na Šveđanke, ono što su me prvo pitali moji drugari.

Da, Šveđanke jesu lepe žene, ali njihova lepota nije čak ni za upoređivanje sa raskošnom lepotom devojaka u Srbiji. Razlika je i u oblačenju, bar što se tiče onog dnevnog. Nema, kao kod nas, visokih štikli, jake šminke i utegnutih haljina, nego pantalone, patike, odnosno, ležerno oblačenje sa negovanim licem.

Odoh, videh i vratih se srećan. Iako sam ovde u Leskovcu bez stalnog zaposlenja, a nada poslednja umire, ne bih mogao da živim u toj dalekoj zemlji gde su ljudi hladni isto kao i temperature vazduha i mora, tamo gde se društveni život svodi na ispijanje pića, tamo gde nema komšije i prijatelja, tamo gde nema s kim da pričaš do besvesti, da se posvađaš i pomiriš.