Imaš li muke sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?“ pitanje je koje je uvredilo mnoge južnjake, a pojavilo se na Instagram stranici „Digitalni bukvar“, projekta Filološke gimnazije u Beogradu na konkursu „Digitalna ekspedicija“. Čak i pojedini lingvisti sa juga Srbije kažu da je objava velika sramota za školu, pa traže da se obustavi finansiranje projekta i pokrene postupak (o čemu je između ostalog pisala JuGmedia).

Da budem iskren, meni se čini da su ostrašćene reakcije na ovaj „ispad“ u najmanju ruku u istom rangu intelektualnih kvaliteta kao i sam ispad. Izjava da ljudi sa juga imaju muke sa padežima i dušebrižničke reakcije na tu izjavu podsećaju me na našu čuvenu južnjačku izreku: „Ciganke, crno ti dupe“, čija osnovna mudrost je u tome da ukazuje na besmislenost povređenosti nekoga kome se kaže istina o njemu.

Naravno, nije sve tako prosto, i zato je izjava o problemu sa padežima ljudi sa juga Srbije u neku ruku zaista ispad. Naime, ljudi sa juga Srbije zaista imaju problem sa padežima, ali ta činjenica ne zaslužuje uvredljivu konotaciju. Naprotiv! Problem sa padežima proistekao je iz bazične strukture južnjačkog tradicionalnog jezika, koji je opet zaslužan za mnoge jezičke vrednosti i mudrosti, koje oni koji nemaju problem sa padežima ne mogu u potpunosti razumeti. Ja zbog toga žalim one koji nemaju problem sa padežima, jer ljudi sa juga Srbije, za razliku od njih, u potpunosti razumeju mudrosti iskazane u pravilnim padežnim oblicima.

Slažem se da je celokupna scenografija natpisa, sa Vujaklijinim rečnikom u pozadini, potpuno promašena, ali mislim da je proglašavanje takve izjave, koja je suštinski sasvim istinita, za nekakvu etničku diskriminaciju, još veća diskriminacija ljudi sa juga Srbije. To je slično situaciji kada bi neko za neko područje rekao da je slabo razvijeno, zato što to zaista jeste tako, a drugi se ostrvio na njega sa optužbama da tom izjavom diskriminiše ljude sa tog područja. Time taj „branitelj“ dodatno unižava svoje „branjenike“, jer naglašava da je njihova mana nešto toliko užasno da o tome treba ćutati.

Mnogo primerenija reakcija bila bi razumna obrada uzroka njihove nerazvijenosti i ukazivanje na komparativne prednosti i suštinske vrednosti koje njihova nerazvijenost nosi. Pogotovo što su te vrednosti sve ređa roba u današnjem uniformnom i stereotipnom svetu. Na primer, nerazvijena područja obično su čuvari i poslednje oaze nekih oblika tradicionalnog života, starih zanata, neobuzdane duhovitosti…

Baš danas sam, hodajući Vlasotincem, razmišljao o tome kako je praktično u potpunosti nestao čitav jedan svet vlasotinačkih boema i šereta, u čijim dosetkama je moglo da se uživa iz večeri u veče kao u najboljoj pozorišnoj predstavi. Njihove dosetke mogle su se doživeti na pravi način samo u govoru koji ne poznaje padeže. Zamenili su ih tupavi poklonici kladionica, koji se doduše u padeže nešto bolje razumeju zato što više komuniciraju sa internetom nego sa svojim bližnjima, ali, zar u tome ima neke duhovne vrednosti?

Po meni, to je prava tuga!

Izjavu da južnjaci imaju problem sa padežima, kao ortodoksni južnjak ne doživljavam kao uvredu i diskriminaciju, već kao razlog za ponos, srećan što u sebi osećam duh Bore Stankovića, pesama juga, junaka Zone Zamfirove i Ivkove slave, što na pravi način razumem poeziju na našem dijalektu… Poznavaoci padeža uskraćeni su u značajnoj meri za sve te blagodeti.

prof. dr Nebojša Ivanović