Izašla je iz bočne sobe s poslužavnikom na kome se, preko vezenog miljea, pušila vrela kafa s gustom penom u tri šoljice, a pored su bile tri čaše bunarske, ledene vode. On nije podizao glavu — navikao je da ga, kad svrati kod Jovanovića, posluži najstarija od tri kćeri, suvonjava i nežnog zdravlja, mezimica kojoj su tražili „dobru priliku“.

Ovog puta, zadubljen u razgovor sa sitnim čovekom svetle kose i stisnutih očiju , domaćinom Vladislavom, tek na tihi, stidljivi glas: „Neka vam je prijatna kafa,“ podiže pogled.

Nije uspeo da joj vidi lice. Dok je odlazila iz sobe, video je samo figuru srednjeg rasta, suknju ispod kolena, punije listove, tanak struk i dugu, kovrdžavu crnu kosu razbacanu preko uskih ramena. Hodala je uspravno, gotovo kraljevski.

„Ko je ova devojka?“ upita domaćine.

„Niko,“ odgovori Katarina brzo, gazeći ispod stola svog tupavog muža. Lagala je. On, stasiti momak iz podradanskog sela, verovao je jre – Jovanovići ga nikada nisu slagali oko posla.

Miris kafe ispunjavao je kuću, iz kuhinje se osećao prženi luk. Ovoga puta kafa je bila baš po njegovom ukusu – polugorka i jaka. „Kao da je znala šta volim“, pomisli, ali misao brzo potisnu jer ga je čekalo još posla po čaršiji.

Susret u voćnjaku

Prolazili su meseci. On, koji se nakon srednje škole vratio u selo da obraduje ostarele roditelje, svraćao je kod Jovanovića češće nego pre, ali devojku iz kuhinje nije sretao.

Jednog dana, prilazeći kući s bočne strane, ugleda tri savijene figure u voćnjaku. Hteo je da produži, ali se jedna uspravila i pogledala ga pravo u oči. Pod belom maramom nije odmah prepoznao lice, ali mu se činilo poznatim.

Prišao joj je polako, ne ispuštajući je iz vida. Na krajevima marame su virili pramenovi crne kose koje ukosnice nisu mogle da obuzdaju.
„Sanjao sam je… baš ovakvu,“ pomislio je.

Ona, drugo dete u porodici, neželjena kći u kući gde je ljubav bila uskraćena, odmah ga je prepoznala. Krila se iza zida dok je s njenim ocem razgovarao o poslu, slušala njegov krupan glas i gledala kako odlazi kroz dvorišnu kapiju.

Kada su se našli licem u lice, ruke su joj drhtale. „Ja sam odavde… Vladislav i Katarina su moji roditelji,“ rekla je, dok su joj obrazi rumeneli. Rastali su se bez zbogom, svako sa svojim mislima.

Kafa koja miriše na obećanje

Sutradan, u kući Jovanovića, on zatraži kafu,  ali „onu“ kafu, iz njenih ruku. Domaćini su je nevoljno pozvali iz njive. Ušla je, oprana i preobučena, kosu raspustila niz leđa. Ovoga puta, gledala ga je pravo u oči dok mu je pružala poslužavnik.

Od tada je dolazio češće, i kada posla nije bilo. Jednog dana, zatražio je dozvolu da je izvede. Imao je u džepu dve bioskopske karte, ali roditeljima je rekao da je vodi na sladoled.

Pred Domom JNA čekao je, iznova izlazio iz reda, vraćao se, gledao ulicu. „Neće doći… nisam joj se dopao,“ mislio je, a kolena su mu klecala. I tada – ona. Hodala je uzdignute glave, u plavo-beloj haljini sa širokim kaišem, cipelama na štiklu, crvenim karminom. Kovrdže su bile ukroćene u lokne, a ispod crnih očiju obrazi su joj rumeneli.

„Stigla si, kraljice moja,“ nasmejao se, pružajući ruku. Njihove ruke, vlažne od treme, zalepile su se u dodiru.

Sedeli su u mraku bioskopa, on više gledajući njen profil nego film. Posle, u poslastičarnici, rekao je bez uvoda: „Ja sam momak za ženidbu, ti devojka za udaju. Hoćeš li biti moja žena?“

Sladoled joj ispade iz ruku. Tišina se spustila za njihov sto.

„Sviđaš se i ti meni… ali neću iz grada u selo,“ izgovorila je tiho.

On se nasmešio, kao da se pogađaju: „A ako ti napravim kuću u Leskovcu?“

„Javi se kad to učiniš… ja ću te čekati“.

Tišina i sabor

Meseci su prolazili bez susreta. Ona ga je čekala, a on se bojao da prizna da obećanje ne može da ispuni. Njegov san bio je da deca rastu na selu, da imanje ostane veliko i živo.

Jednog dana, stigla joj je poruka preko poznanika: „Dođi na sabor u tvoje rodno selo, biću tamo.“

Nije joj trebalo drugo.

Na Veliku Gospojinu, među šarenom svetinom, tražila ga je pogledom, ali ga nije nalazila. Umorna, otišla je do potoka. Tamo, među kamenjem svog detinjstva, pustila je suze. I tada – ruka oko struka. Okrenula se i ugledala njega.

Podigao ju je iz vode, izneo na obalu i nežno spustio na sunčani kamen. „Ne brini… živećeš u gradu, obećavam.“

Život koji je menjao tok

Ubrzo su se venčali. Prva kći rodila se deset meseci kasnije, druga posle dve godine. Potom je rođen sin koji nije preživeo, a zatim ponoo muško dete, živ i zdrav dečak.

Život na selu bio je težak, ali ljubav je trajala. On je ugađao svojoj „kraljici“ kad god je mogao, vodio je u Leskovac, tražio plac za kuću.

Sušne godine pojele su njegovu momačku ušteđevinu. Selo je tih godina ostajalo bez muških glava, pa je i on otišao na pečalbi jer od poljoprivrede nije više moglo da se živi. Odlazi na pečalbu, prvo u Beograd, pa u Nemačku. Ona ostaje sama s decom, svekrvom i poljima. Godine prolaze između dolazaka i odlazaka, obećanja i čekanja.

No, posle njegovog odlaska, ona se više nije smejala. Radila je mahinalno. Zapustila se. Njene gradske haljine su poprimile miris ustajalostiu ormanu, ciple sa štiklama nije više obuvala. Stavila je maramu na glavu, obukla suknje koje su nosile njene komšinice, promenila je i govor. Od one devojke iz grda skoro da nije ostlo ništa.

Išla je po dvorištu kao avet. Odbijala je da jede, a svekrva bi je zaticala kako iza ambara plače svake večeri pre spavanja. Usledile bi lekcije i molbe, ali ništa nije pomagalo.

Njenu tugu razbio je potez supruga jedne zime.

Plac u Leskovcu napokon kupljen, kuća sazidana, ali ona u njoj provodi tek nekoliko meseci pre nego što zatraži da ide kod njega u Nemačku. Odlaze zajedno, ostavljajući decu i majku u gradu. Kuća i selu i veliko imanje prepušteno je – zaboravu.

Zlatne godine i povratak

U Nemačkoj stvaraju život o kakvom su sanjali – rad, prijatelji, balovi, izleti. On je zove „kraljice moja“, ona njemu priznaje da je srećna, ali „da se mnogo namučila“.Na fotografijama iz tog vremena, ona je uvek nasmejana, on ponosan i visok pored nje.

Godine prolaze, deca , unuke i unici odrastaju bez njih, a posete postaju sve ređe. Kada se napokon vraćaju, oboje su u poznim godinama. On, senilan ali snažan, ona lepa i u starosti.

Njihov povratak iz Nemačke traje kratko. On umire prvi, u snu, izgovorivši: „Čuvajte moju kraljicu.“ Ona četiri meseca kasnije, ne želeći da živi bez njega.

Sahranjeni su zajedno, u selu ispod Radan planine – mestu koje ona nikada nije volela, ali je izabrala jer je tamo bio on.

Ostali su zajedno, čak i kada su svi otišli — pod istim kamenom, pod istim nebom, zauvek u zagrljaju. Pod Radanom, gde vetar šumi kroz breze, njihova ljubav i dalje traje, bez godina i bez rastanka. U zemlji koju ona nije volela, ali je volela njega — pronašli su svoj mir.
Tamo gde su poslednji put zatvorili oči, otvorili su ih na mestu gde se duše nikada ne razdvajaju. Pod Radan planinom, ljubav je pobedila sve — vreme, daljine i smrt.