Neki ljudi postoje samo onda kada druge uvrede. Njihova nemoć da stvore sopstvenu vrednost pretvara ih u karikature – glasne, ali prazne.

Seneka je govorio: „Najbedniji su oni koji ne umeju da podnesu tuđi uspeh“ .Takvi se hrane zavisti, a zavist je, kako kaže i Epiktet, bolest onih koji ne mogu da se raduju životu.

Aristotel je davno rekao: „Veliki umovi raspravljaju o idejama, prosečni o događajima, a mali umovi o ljudima“. Oni koji nemaju ni ideju ni delo vredno pomena — ostaju zauvek mali. Njihove reči ne dižu njih, nego ih još dublje guraju u sopstveno blato.

I kao što je zapisano: „S mudracima se raspravlja u forumu, s neznalicama na sudu, ali nikada u blatu“.  Blato pripada onima koji u njega dragovoljno ulaze. Mi biramo drugo: dostojanstvo i zakon.

Sud je mesto gde se laž razotkriva, a istina brani. Zato neću gubiti reči na uvrede. Mene, kao novinarku i majku, obavezuje ono što ostaje iza mene – tekst, istina i obraz.

A ko bira da bude sramota svoga grada i podsmeh naroda – neka blato ostane njegovo jedino ogledalo. Ko bira blato ikoji biraju blato,  koji misle da će uvredama postati veliki – završavaju samo kao klovnovi sopstvenog života. Publika se smeje njima, a ne sa njima.