Kada nam je otvorio vrata, ugledali smo čoveka koji se smeje očima i nekako celim licem, kao kada posle crnih oblaka zasija sunce i obasja svetlošću celu kuću, ali za razliku od drugih, ova je prepuna tišine i tužne priče koja se krije iza nasmejanog lica sedamdesetsedmogodišnjeg Stanislava Stojanovića iz Sijarinske Banje kod Medveđe.

Sudbina, splet okolnosti ili nešto treće, htelo je da, Micko Nemac, kako ga svi u njegovom kraju znaju, ostane sam na svetu i da svega ima, a da ništa nema.

„Kad sam tokom celog veka bio sam i ovaj kusur od života što je ostao i to ću prebroditi, eto bar neću ostaviti nikog da se muči pored mene, imam penziju da platim starački dom kad bi došlo do toga, ali hvala Bogu zdravlje me dobro služi, doktori mi još ne trebaju a to je najvažnije“, odgovara nam kroz osmeh ovaj čovek nasmejanih očiju na pitanje kako podnosi samoću.

Ni detinjstvo ga nije mazilo, rodio se u brdima u ratno doba, imao je samo dva meseca kada su mu ubili oca, za koga kaže, da ga je odneo ratni vihor, zatim ga je i majka ostavila, a već sa 11 godina, jer bliža familija nije htela da ga prihvati, postao je sluga kod imućnijih ljudi u selu, koji su mu plaćali hranom i prenoćištem to što ih je tako mali i neuhranjen služio.

„Od kako znam za sebe, znao sam samo za muku, bedu i jad. Jeo sam živ krompir, spavao na drvetu da me ne pojedu vukovi kada mi je jednog dana pobegla stoka, pa nisam smeo da se vratim kod gazde za koga sam tada služio. Sada mogu i kamenje da jedem a meni slatko. Ma šta da vam kažem, mnogo sam se namučio u detinjstvu, imao sam utisak da nikog nemam i da me niko ne voli“, ponovo nam priča kroz osmeh, dok nam njegov govor tela odaje da samo njegova duša zna kako se tada osećao.

Kada je pobegao iz svog rodnog sela i više nije hteo da bude ničiji sluga, otišao je u Požarevac kod rođaka gde se i zaposlio, a onda je na pecanju upoznao jednog dobrog čoveka, koga, kako nam kaže, samo sudbina dovela na njegov put, koji mu je pomogao da ode za Nemačku i tamo počne da zarađuje za pristojan život.

Ceo svoj radni vek proveo je u tuđoj zemlji, ponovo sam, jedino je kaže, Bog uvek sa njim bio svuda, pa tako i dan danas kada ga neko pita da li ima nekoga, odgovora da ima samo njega, Boga.

„Uvek kada me neko pita je’l imaš nekoga ja odgovorim – imam Boga jedino i nikog drugog. Šta da radim da li je sudbina, da li čovek sam sebi donosi sudbinu ili je ja određujem, ne znam, imao sam prilike dok sam živeo u Nemačkoj, a ja danas sutra, dogodine, svake godine govorio sam oženiću se da imam ja nešto ali nema ništa, šta da radim, puste pare ostale, đavo ih odneo, sad mi ne trebaju, nema ko da ih troši“, priča za JuGmediu Micko i nakon tog odgovora dugo ćutimo, kao i velika kuća u kojoj je tišina najglasnija.

Ponovo se zahvaljuje Bogu što ga zdravlje još uvek služi, pa nam priča kako je sredio sebi svoj večni dom na groblju u selu nadomak Banje, da ostavi neki trag da je i on nekada živeo.

„Deset radnika sam platio da očistimo celo groblje u Ravnoj Banji i svi me hvale, svaka mi čast, i pitaju me što ulažem toliko, a ja kažem nemam gde drugde da ulažem, eto večni dom sam napravio znam da mi to sutra suvo, spuste me dole i to mi je to“, priča nam dalje i ponovo osmehom prekida tišinu.

Da može vreme da vrati promenio bi, kaže, nešto, ali sada za familiju mu je kasno, samo eto, otkriva nam, da bi voleo da ima jednu slobodnu ženu kao što je on, da nema obaveze, da kad putuje a putuje svuda, ali ne vredi mu, nemam nikoga.

„Kad pođem moram da zaključam kuću, kad dođem nema ko da ti kaže dobrodošao, niti kad pođem da ti neko kaže srećan ti put, srećan ti povratak, to ti je nešto najteže a ovo drugo sve će da se nadoknadi nekako, u stvari ne može da se nadoknadi ono što je izgubljeno, to se ne nadoknađuje nikada, jedino što nemam čime da se pohvalim, kad nemaš familiju nemaš nigde nikoga, ni da ti dođe brat ni sestra, jedino sam ujaka imao, njega sam voleo njega sam izgubio i više nemam nikoga. Izdam se jedino u Boga što mi je dao zdravlje, a patnja je bila malena“, nastavlja da svoju tužnu priču Micko Nemac.

Zatim ustaje i odlazi da donese fotografije i pokaže kako je provodio dane u Nemačkoj i a putovanjima, prisećajući se šta je sve video i jedine žene koju je voleo ali koju nikada nije oženio, jer je to bila zabranjena ljubav.

Ona je bila Hrvatica i nikada joj nisu odobravali ljubav sa Srbinom, a voleli su se 37 godina, sve dok nije umrla.

„Ponovo kažem, sada svega imam, ali nemam familiju, to je najgore i šta da radim, možda sam ja kriv tu, imao sam dosta prilika. Voleo sam još jednu ženu. Otac joj je bio Nemac, a majka Ruskinja, bila je prelepa i htela je da se uda a ja budala ne, terenski čovek, ali ova Katica Hrvatica mi je uvek bila tu, grešio sam što sam mnogo lagao žene i što sam ih imao mnogo. Svi mi grešimo, nema čoveka koji nije nikada zgrešio, nasledili smo greh od prvog čoveka koji su postojali na planeti, ali ipak Bog je stvorio čoveka bez kazne, a što se mi sami kažnjavamo to je druga stvar“, smatra Micko.

Kako provodi praznike, niko ga ne pita, mora da ćuti i da trpi, nema kome da se žali, a i, kaže, ne voli da se žali, jer se neko uvek raduje tvojoj žalbi, a dok nam to priča na stoju primećujemo slavski kolač koji je presečen, a ni mrvica nije pojedena zato što nije imao sa kim da ga podeli i večera na svojoj krsnoj slavi.

„Svakom kažem dobro mi je i da mi nije, neću da se neko siti ako mi nije dobro, ali hvala Bogu da je zdravlje dobro, a sad je zbog ove korone i takvo vreme došlo da nemaš sa kim, a ni gde da sedneš i popričaš i tako život prođe.  Do 30 godina nikad godina da prođe, a sada jedan korak jedna godina“.

Morali smo da ga pitamo kako je tako stalno nasmejan i veseo, s obzirom šta je sve preživeo, a on nam na to daje odgovor ali i ujedno i jedan dobar savet:

„Što ću sada da trujem svoje živce kad nešto ne mogu ostvariti i vreme ne mogu vratiti. Pomirio sam se sa tim, samo eto kajem se što nemam naslednika da uđe sutra u kuću, da otvori ova vrata, evo zimnice koliko imam ali nema ko sve to da pojede. I tako, nemam više čemu da se nadam, neko dobro da stvorim, niti me interesuje više bogatstvo. Što sam stvorio da ima bar ko da nasledi ali biće Srbi i Hrvati ko šta dohvati, nosite jer najbliže rođake nemam“.

Ostavljamo ga samog dok nas ispraća rečenicom da više nema šta da kaže, svega imam a nema ništa, samo prazne sobe pune nameštaja i preglasne tišine, da ne želi da odemo i poziva nam da svratimo ponovo kad god imamo vremena.

Dugo je zatim ostao na vratima i mahao nam uz osmeh, gledajući dok odmičemo.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „(Ne)osunčana jesen života“, sufinansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskim projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.