Nekad sam verovala da su mediji prozor u svet, šansa da saznam i razumem, da uporedim, da naučim. Danas ne gledam više ni hrvatske, ni srpske televizije – ne zato što nemam vremena, nego što više nemam želuca. Jer ono što je nekad bio šapat, danas je urlik.

Uvek ista priča

Isto je bilo i tridesetih u Nemačkoj, isto u Americi pred građanski rat, isto na Balkanu devedesetih. Prvo dođe reč, pa pesma, pa novina, pa slika, pa spot, pa koncert… i narod pomisli da je to normalno, da je „opravdano”.

Danas, to rade „naši” tabloidi, televizije, i, najviše od svih – vlast. Gledaš predsednika države kako  nabraja oružeje – puške i tenkove, diči se vojskom koju viđamo samo na paradama – ali ne znamo njenu realnu moć, mislim na ljudstvo.

Ono što se javnosti pokazuje jesu nabildovana uniforma i debela plata, a vojsku nam čine deca na ugovoru. Sve za sliku, sve za naslov, sve za još jedan dan iluzije.

Zveckanje oružjem i deca na naslovnici

Nije bitno što nema ko da ratuje, što narod nema volje ni za šta osim za preživljavanje. Bitno je podići buku, podići strah, pokazati verbalnu moć, pa makar bilo protiv sopstvenog naroda. Jer, kad nestane straha, nestaće i vlast.

I tako propaganda ostaje-večni starter svih ratova. Smenjuju se epohe, imena i jezici, ali mašina ostaje ista: najpre stvoriš neprijatelja, onda ga pokažeš na naslovnici, pa ga nacrtaš na plakatu, pustiš u etar.

A na kraju, kad krene krv, niko više ne zna ko je započeo, a svi znaju ko je izgubio.

Balkan između dece i lažnih heroja

Danas, u Srbiji, tabloidi i televizije vode rat svaki dan. Ne protiv neprijatelja, nego protiv svake normalnosti. Ponovo se zvecka oružjem, kao i sa druge strane, a na svaku godišnjicu Oluje.

Naši zveckaju dugo kupovanim oružjem, u zavisnosti od godine i EU raspoloženja, a 150.000 mladih Hrvata peva sa Tomsonom ustaške pesme – prenose tu pesmu s kolena na koleno, jer ta deca su – deca, koja truju mržnjom.

Srbija je, ipak, u prednosti jer vodi “rat” na dva polja – jedan spoljni, drugi unutrašnji. Naša deca su danas najveći mogući neprijatelji?! Sa ekrana kliče: „ustaše“, „nacisti“, „izdajnici“…A tu decu, profesori nisu učili o ustaštvu i klanicama, o nacizmu i genocidima, o njihovoj koljačkoj istoriji – ni reči.

Studenti – između pobune i žrtve

Nikada mi nisu bile jasne blokade fakulteta. Fakulteti i škole radili su i pod okupacijama. Na kraju je ispalo da sam bila u pravu, nažalost. Naškodili su sebi i svojim roditeljima, izgubili godinu, izgubiće i sobe po domovima.

Cela jedna generacija bačena.

Ali jesam svim srcem podržavala proteste studenata, njihove zahteve za slobodne medije, za pravdu, za istinu, za nepartijsku državu. Korupcija stvara novu mafiju, nove bogataše, nove kaste. San svih snova slobodnomislećih ljudi je zemlja bez korupcije i straha.
Ali ono zveckanje oružjima, iza kojih slede ratovi, ledi krv u venama.

Zatvoreni prozor, otvoreno sećanje

Ne sećam se kad sam poslednji put videla naslov koji ne huška, pesmu koja ne bode, TV prilog koji ne uzima stranu. Svaka vest je postala municija, svaki studio rov, svaka kamera pištolj.

Šta onda ostaje običnom čoveku?

Zatvoriti prozor, utišati TV, okrenuti glavu i čekati dan kad će opet neko „mudro” početi novi rat. Jer na Balkanu nikad nije pitanje da li će doći,  nego samo kad?

Sećanje protiv mraka

Zato sve manje gledam, ali sve više pamtim. Nisam bila samo svedok, nego i svedok vremena kad je reč ubijala više nego metak. Kad čujem predsednika ili premijera kako „brani” narod oružjem i vojskom,  znam da se, zapravo, brani od istine.

Prava vojska danas je u privatnim firmama, na ugovorima, na slikama za Instagram i prenosima s parade. Pravi ratnici su se povukli, ili rade za sendvič, ili su otišli iz zemlje.
Na frontu su ostali samo statisti i deca tuđe propagande.

Zašto pišem

Možda sam staromodna, ali pamtim vremena kad je novinar bio svedok, a ne batinaš.

Danas, ako se držiš istine, opasan si po sistem, subverzivan, meta za etiketiranje.

Gledam mlade koji se nadaju promenama, i masu bez nade, otupelu od propagande. U ovoj zemlji najlakše je izazvati strah, najskuplje sačuvati glas razuma.

Umesto tačke: most reči

Možda više ne verujem u prave medije, ali verujem u sećanje. Dok još ima nas koji pamtimo kako počinje mrak, možda se neće baš svaki put zgasiti svetlo. A dok god neko piše i upozorava, ima nade da će jednog dana reč biti lek, a ne otrov.

Balkan će možda uvek biti mesto gde jedno oko plače, a drugo se smeje.

Ali neka bar naše reči ostanu kao most preko te reke – da jednog dana, kad neko zaista poželi mir, zna da nismo svi ćutali.

Ratovi počinju u redakciji, ali završavaju u tišini roditeljskih kuća i na grobljima bezimenih. Ako ništa drugo, bar mi koji pamtimo, možemo da svedočimo, da se zna kako je sve počelo.

I da se, možda, ne ponovi.